„Зато, љубљени моји, бежите од идолопоклонства… А ја нећу да сте заједничари са демонима… Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску, не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега? Све ми је слободно, али све не користи, све ми је дозвољено, али све не изграђује.“ (1. Кор. 10, 14-23)
Време и савремена цивилизација у којој живимо, интренетом, друштвеним мрежама, медијима и брзом комуникацијом, учинила је планету „глобалним селом.“ Глобализам и постмодерни свет постао је арена и пијаца без граница, за мултинационалне компаније и корпорације разних профила, које су у бесомучној трци за профитом креирала потрошачка друштва оличена у симболици шопинг мола. Болест потрошачке булимије, помрачила je сваки вид друштвеног живота, оличеног у догађајима празника. У пакетима поклона за којим савремени човек хрли, запаковани су и најразличитији културолошки обрасци, обичаји, симболи и садржаји зли, мрачни и подмукли. Трули и горки плодови, постављени су на трпези демонској и идолопоклоничкој која је заоденута плаштом некорисне и човекоубиствене слободе, којом се хране паклене чељусти среброљубља и зла.
У стихији неопаганизма, потрошачког лудила и инстант забаве, која нам долази из западног света, које нерасудно и слепо прихватамо, пуштајући их да нам се латентно, највише кроз медије, подвуку у животе, ми допуштамо да нам задиру у темеље нашег православног идентитета и културе. Тако смо „безазлено и дечије,“ дозволили да нам животе помрачи тама паганског и незнабожачког мрака, узимајући учешћа у „ноћи вештица,“ и тиме, свесно или несвесно придали значај ритуалима и обичајима потпуно страним нашем животу и вери. Несхватљиво и пренаглашено акцентовање обичаја евро-америчке цивилизације, који, ако су уопште вредни помена, треба да буду само пуки податак из историје и културе на часовима енглеског језика, постали су практиковање накарадних маскенбала, који својом симболиком величају трпезу демонску, лаж, бесмисао и незасити материјализам увијен у бљештави омот слаткиша.
У тој и таквој, језивој Саломиној игри смрти, ђаво лукаво приказује себе и своје демоне као привлачне, занимљиве, раздрагане и забавне. Кроз игру, младим и незаштићеним душама предлаже, а у томе имају учешће и подршку родитеља, да се преоблаче, преобликују у ружно, ђаволско, зло и насилничко, подстичући их да потискују и руже свој људски и божански лик и да у тој накарадности уживају. У оригиналном, мрачном обреду, деца иду у домове и породице, обредно им претећи да ће им учинити зло, неку „враголију“ или смицалицу, да би људи обредно „дали ђаволу данак,“ да би се избавили (енгл. Trick or Treat). Ова демонска лакрдија и „трговина,“ перфидно покушава да нам отупи, разблажи, а коначно и укине одбојност, опрез и противљење злом и демонском, настројења која су природна и која смо стекли и која развијамо у нашем традиционалном друштву, управо узрастајући у својој вери и Цркви. Она су наш истинити идентитет.
„Ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота,“ (Јн. 8,12), говори наш Господ Исус Христос. Живот Цркве и сваки празник и њој, у Духу Светом, јесте догађај живота и светлости. Наша вера, предана од Господа апостолима и светитељима Цркве јесте у својој бити светлост Васкрсења и вечног живота. Окретање лица од ове светлости јесте урањање у таму и бесмисао, у смртну злоупотребу слободе која не користи и не изграђује.
По речима апостола Павла, изграђујмо себе и друге, нарочито своју децу и младе, у чаши и трпези Господњој, у Цркви и Литургији, у слатком Православљу. Не седајмо и клонимо се трпеза демонских и таме „ноћи вештица,“ већ се радујмо са свима Светима, са целом нашом Црквом, сјају лица Божијег – Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Они су нераскидив део нашег свеукупног хришћанског идентитета, литургијског искуства Цркве, залог светосавља који смо добили као крштен и просвећен народ.
Протонамесник Александар Вучај
