Да, Господе

‘‘А кад дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: Верујете ли да то могу учинити? А они му рекоше: Да, Господе.’‘ (Мт. 9,28)

Јеванђеље седме Недеље по Духовима, говори нам о милости и љубави Господа нашег Исуса Христа према двојици слепих људи. “Помилуј нас, сине Давидов!” вапију Господу. Њих двојица, који га не видеше, исповедају веру да он јесте Христос, Син Божји. Не требаше им очи да виде и поверују јер имаше око и вид својих срдаца, што вера и јесте. Господ од њих тражи само једно – веру, предавање себе Господњој милости и љубави, што они, заиста, без двоумљења учинише. “По вери вашој нека вам буде,” говори Христос, исцељујући очи њихове.

По вери нам јесте, по вери ће нам и бити. Слепцима нису били потребни докази, логика разума и очињи вид да би поверовали. Јад њиховог живота и тмина очију, искају божанску светлост. Замислимо само тај тренутак отварања њихових очију, буђење из тмине, када након топлине Христових руку, коју су најпре осетили, гле, прво што су угледали било је Његово лице. Првина њиховог вида био је Богочовек, Исус Христос. Заиста, речи не могу исказати сву радост када су угледали светлост, Сунце Правде. Када видеше Бога лицем к лицу.

Ова јевађелска слика је икона сусрета свакога од нас са лицем Господа Исуса Христа, доживљај радости при савком сусрету са њим, са топлином и светлошћу Његовог лица, љубави и милости. Овај догађај је икона нашег буђења из тмине сна и устајање у слави и светлости Господњој у Царству Божјем. Свако од нас може бити слепи човек од кога Господ тражи веру и по вери га награђује али може бити и фарисеј, који и поред очију и здравог вида не жели да поверује.

Срце је потребно за Господа, а не очи. Израз највеће људске слободе је вера срца, исказана маленом речју – Да, Господе, коју чујемо са усана двојице исцељених. Својом слободом бића да поверују превазишли су границе датости и свог физичког деформитета и пројавили славу Божију и благодат. Залог вере је слобода у Богу и милости Његовој.