‘‘И капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.’‘ (Мт. 8,13)
Јеванђеље четврте недеље по Духовима, казује нам о сусрету Господа Исуса Христа, у граду Капернауму, са римским заповедником који је од Бога тражио помоћ, не за себе, већ за свог тешко болесног слугу. Велика је вера и храброст овог Римљанина, војника и незнабожца који је приступио Христу, чистог срца молећи помоћ. У његовим речима ето чисте и искрене вере и љубави. Вером исповеда Христа за Господа, а љубављу моли за слугу свог.
Капетанова вера је безрезервна, огромна и као гора чврста. Он је уверен да ће Господ исцелити слугу. Не стиди се, није горд иако је војник, властодржац и освајач. Он од Христа тражи само једну реч јер зна кога има пред собом. Сам Христос остаје задивљен капетановом вером те рече: “Ни у Израиљу толике вере не нађох.” По речи Господњој, свима је трпеза Аврамова, Исакова и Јаковљева понуђена. Тиме Господ пророкује Цркву своју која јесте Трпеза Господња, агапа, на коју су и за коју су сви позвани.
Са друге стране, Христос опомиње да “синови царства” неће радост, сласт и светлост њену, већ таму, плач и шкргут зуба. Већ две хиљаде година живимо у свету и цивилизацији коју називамо хришћанском. А опет ма колико себе називали Хришћанима, пробајући да себе и свет око нас дубоко сагледамо и преиспитамо, видимо таму, плач и шкргут зуба, страхујући на речи Христове да заиста, “ни у Израиљу толике вере не нађох.”
Вера је наша улазница у Царство Божје, за Трпезу Господњу. Она је та која тражи Реч – Логос Бога Живога а Реч јесте Живот, Љубав. Она је сам Христос – Бог. По вери нам јесте, по вери ће нам и бити. Живимо у времену безверја и лаковерја. Тешко нам је да безрезервно и чисто веру свог срца поклонимо Господу и ближњем, а да не тражимо своје. А сведоци смо да своју веру врло лако продајемо идолима, лажним боговима, господарима таме.
Човек је биће заједнице, дијалога и односа. Вера је однос, реално успостављање односа са другим кроз логику срца а не разума. У вери нема предумишљаја и прорачуна, она је искорак нашег бића ка другоме. Господ је саздао човека по икони и подобију Свом, као биће које кроз своју слободу изражава веру и позвано је од Бога да ступи у однос, дијалог и заједницу љубави. Да икону преобрази у подобије Бога, да узраста, употпуни, надиђе и обожи себе, да се пројави као син светлости, учесник Трпезе и Царства Божјег.
Протонамесник Александар Вучај
