У петнаестој недељи по Духовима, Црква благовести Јеванђење по Матеју (22, 35-46), о Христовим двема највећим заповестима датим од стране Бога људима. Кушан и упитан од јеврејских фарисеја, која је највећа заповест у Закону (Стари Завет), Христос им недвосмислено одговара – љубав према Богу и љубав према ближњем свом. Тиме исказује вертикалу и хоризонталу људског живота и постојања. Открива истину односа који чине пуноћу људског живота. Ове Христове заповести настављају се на Мојсијев Закон, који је добио од Бога на планини Синају и тиме их открива као важеће од самог постања света, историјски стварне у простору и времену, али уједно и надвремене и свевремене јер су позив и заповест од Бога човеку, који кроз њихово испуњење твори Царство Божје на земљи.
На љубави према Богу и ближњем почива Црква Христова, на љубави која је христолика и крстолика, она која се уздиже ка Небесима, и која се распиње за ближњега. То је љубав која верује и љубав која не тражи своје (Ап. Павле). По речи Христовој све зависи од ове љубави, сав живот света, јер је ова љубав израз наше слободе, нашег човештва, боголикости и христоликости. То је она суштинска љубав, икона и образ Светотројичног живота, неисказиве међусобне љубави Оца, Сина и Светог Духа и љубави према свету и човеку. Та љубав преображава свет и све ново твори.
Живимо у свету који је заборавио две највеће заповести. Свет је постао сам себи довољан, човек воли због себе а не због другога. У цивилизацијском безверју, заборавио је Бога, не познаје Га, а човека воли кроз ‘‘безлични хуманизам,’‘ колико да умири своју људску савест. Биће савременог света је празно, прогнало је љубав из себе, па чак и из својих уста. А Сушта и Распета Љубав стрпљиво чека и са амвона позива и благовести: ‘‘Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свим умом својим. Љуби ближњег свога као самог себе.’‘
протонамесник Александар Вучај
