“И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога!” (Лк. 1,30)
Празником Рођења Пресвете Богородице, отпочиње годишњи круг непокретних празника Цркве, као слика и образ временског поретка испуњења историје спасења. Рођењем Деве Марије, Мајке Богочовека Христа, у историји, “у пуноћи времена”, остварује се пуноћа спасења света и човека. Рађа се тело, чисто и блиставо, које ће бити даровано Богочовеку. То је плот васцелог људског рода, кост и крв Адамова и Евина, свих људи од постанка до Христовог Другог доласка.
Тајинство Богородичиног рођења, не огледа се само у њеној биолошкој и плотској улози, коју има у историји спасења, већ пре свега, у њеној личности која слободним и стваралачким ДА вољи Божјој, активно учествује у исцељењу света од греха и смрти. И као што се мати Ева одрече Бога и предаде свет и потомство своје у чељуст смрти, тако Дева Марија прихвата вољу Божју и дарује себе, за рођење Спаситеља света. На тај начин, целокупан Стари завет пророкује и исчекује Богородицу, јер са њеним рођењем долази и Месија. Она је та која предаје Христу људску и створену природу, која живи и сапостоји са божанском, “несливено и нераздељиво” у једној Христовој личности.
Рођењем Пресвете Богородице свету се благовести спасење, које врхуни Рођењу и напослетку, Васкрсењу Богочовека Христа. Све оно што човек јесте, сабрано је у Богородици и кроз тело, предано је Христу. Тако је и све спашено од смрти. Постојање Цркве и њеног срца – Литургије, у свом средишту уз Христа, има жену – Богомајку. Заступницу и Помоћницу рода људског, брижну Путеводитељку Цркве и народа Божјег, видљиви символ јединства “свега и свих” у Телу Христовом – Цркви.
Славимо и величамо, речима и песмом, Рођење Мајке над мајкама, Жене над женама. Њу која је извор и утока сваког мајчинства, неизрециве љубави и нежности, самопредавања себе Богу, а за спасење свих. Рођење Пресвете Богородице је светлост из Светлости, тајна из Тајне, нови живот и радост целе васељене из које засија “Сунце правде, Христос Бог наш, Који разрушивши прародитељску клетву, даде благослов, и уништивши смрт, дарова нам живот вечни.” (Тропар, гл. 4.)
протонамесник Александар Вучај
