„Гле, иду дани, говори Господ Господ,
кад ћу пустити глад на земљу,
не глад хлеба ни жеђ воде,
него слушања речи Господњих“(Ам. 8,11)
Глад, има ли шта страшније за човека? Тело се троши, копни, нестаје живот и долази смрт. Трећи јахач Апокалипсе коме претходе похлепа, због које настаје рат, рату следује глад, и на крају долази онај који има највише моћи, долази смрт. Телу је довољно мало да задовољи глад, а када човек ону другу глад, глад духа, почне да задовољава храном која трује дух, тада настаје пропаст.
Слобода је тешка, претешка, мало је оних који знају шта са њом да раде. Дај ми решење, одмах ми помози, излечи ме, запосли ме, ево ти слобода, само ме нахрани, удовољи ми! Ономе ко ми помогне дајем своју слободу! Утоли ми глад за пет минута славе, задовољи ми сујету, страст, реши ме муке и твој сам! Кад се и томе удовољи, опет празнина, опет жеђ, опет мука.
Земаљско је пролазно, то сам искусио, лутам даље, тражим небеско, велики је избор, а шта је право? Бела магија, црна магија, разне магије, мантре и системи, нигде осећај припадности, свуда слуга и најамник, предмет кога треба искористити до краја, а оно што остане, бацити, јер стиже друга изгубљена душа, нови предмет. Опет безнађе, опет бесмисао, опет празнина, опет мука, опет жалост и опет глад која се не утољава. Да ли да престанем да тражим, да ли да постанем равнодушан!? Довољно сам лутао и тражио по којекаквим беспућима, свашта сам јео и нисам се наситио већ само смртно отровао, празнина је ту, али још већа.
Ово су по речима једног нашег епископа претпоследња времена, о много чему се прича а о Ономе о коме треба највише, мало или нимало. Само им одвуци пажњу, да сви оболе од поремећаја опажања, и када више не буду могли да разлуче шта јесте а шта јесте а шта није, шта је важно а шта не, када сви оду „у земљу далеку“, далеко од Оца, све ће се моћи и све ће се смети. Тамо је други господар који не воли, не прашта, не храни и не радује се другоме, јер је исконски мрзитељ.
„И заиста човек док је у греху, у страстима, он је ненормалан, он је луд, а када се сети да је Божји, да је његова отаџбина на небу…он се онда опамети…нађе се у покајању“, каже Преподобни Јустин Ћелијски. Прво се смири, смирење ће те одвести покајању, због покајања Отац ће ти опростити, и глад душе и тела ће коначно бити утољена. Поново се стиче слобода, а слобода је по речима Светог Максима Исповедника: „једносмеран пут ка обожењу“. Радује се небо, радује се земља, радује се Отац јер „овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“(Лк. 15, 32).
протонамесник Бранко Чолић
