’’Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.’’ (Мк. 2,11)
У недељи другој велике Четрдесетнице, ево речи Божје која нам говори о вери, јединству, постојаности, саборности, сили и снази заједнице. Имамо веру убогог и несрећног човека да Христос јесте Бог, али и његових ближњих који заједно са њим исповедају исту веру. Њихова је вера – вера заједнице, вера Цркве. Вера Духа Светог, најјача и најсилнија.
Велики пост је време покајања, смирења и сабирања у себе. Време потпуног предавања Богу који је једини властан отпуштати грехе и чија је љубав и милост неизрецива. Али имајмо на уму увек, да сила те вере има своју пуноћу кроз заједницу у Духу Светом, кроз Цркву и Литургију. Нека нам четворица људи из Јеванђеља, који су носили одузетога, буду пример те заједничке снаге и вере да свога ближњег кроз подвиг принесу Господу, не би ли га исцелио. Ма колико да је била јака вера болесника, она се пројавила кроз љубав његових ближњих и хтења да му помогну. Ето дивног примера свима нама.
Одар са кога убоги устаје по речи Христовој, а на коме је године проводио, а којег узима и носи са собом, јесте својеврсни символ убогости и болести васколиког људског рода и сваког човека. Он је опомена болести човекове на грех и смрт, људске патње и страдања услед смртне и пропадљиве природе. Само кроз Христа и са Христом, а у Духу Светом, човек може да устане са њега, да поново корача исцељен и здрав, да поврати своје истинито и усправно обличије, да буде слика и прилика свога Саздатеља. Свет на одру лежи, може да устане и устаје јер га Бог воли, јер је Љубав. То је подвиг свих и свакога, Цркве у пуноћи, кроз Свету Литургију и Христа који Себе раздаје и узноси га Богу Оцу, у Духу Светом. Тај подвиг, како нам сведочи Јеванђеље, је вера, сила и снага заједнице, Цркве. И заиста – ‘’ Сви се дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо.’’ (Мк. 2,12)
Протонамесник Александар Вучај
