„И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве.“ (Мт. 25, 32-33)
Јеванђелска слика Царства Божјег, у чијем средишту је Христос као Добри Пастир, била је често надахнуће ранохришћанском црквеном сликараству, као поука и опомена Хришћанима, каквим животом и односом према ближњима задобијају Царство Божје. Ова прича у Јеванђељу по Матеју, говори о љубави према сваком човеку, али не о некаквој теоријској и неопипљивој љубави, већ о делатној љубави, у чијем средишту је – милосрђе. Милосрђе је критеријум делатне љубави, конкретне и видљиве.
Заповест Христову и нашу дужност да гладнога нахранимо, жеднога напојимо, нагога оденемо, болеснога посетимо, утамниченог укрепимо, Црква од свога постања извршава кроз своје харитативне делатности. То је мисија Цркве као заједнице и сваког човека појединачно. Та делатна љубав Цркве јесте видљиви израз Светотројичне љубави према човеку и сила Духа Светога који се кроз њу пројављује. Кроз своје различите организације и активности, Црква на различите начине помаже и укрепљује сваког човека, пружајући му, по својим могућностима, оно што потребује, тражећи за то „своју плату која је на Небесима.“ То је „љубав која не тражи своје,“ она која је икона Божје љубави и чије је „срце на Небесима јер је тамо благо његово.“
Милосрђе Цркве је милосрђе сваког човека и целокупне заједнице. Оно је начин живота, размишљања и делања која нас чини људима, иконом и подобијем Бога. Милосрђем не чинимо себи већ другоме, да бисмо задобили милост Божју. Свет у коме живимо јесте пројава Царства Божјег, када ми сведочимо Духа Светог милошћу и љубављу према ближњима. Не чинећи тако живот и свет претварамо у пакао самољубивости, усамљености и егоизма, – „долином суза и очаја, муке вечне.“
Протонамесник Александар Вучај
