„У Цркви исповедај своје грехе, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом … у недељу Господњу сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију, исповедајући претходно грехе своје да би жртва ваша била чиста“ (Дидахи – ранохришћански спис).
„Нисам никога убио“, „Нисам ништа украо“, „Ако не могу да помогнем, сигурно нећу одмоћи“, „Нисам грешан“, често се може чути чак и на самој Светој Тајни Исповести. Зар је могуће да иако је очигледно број болести и болесних све већи, и да се зло толико умножило у свету толико да је и самој Земљи тешко да нас држи, а да нико ни не помишља, а камоли чини шта лоше, и да је савест свима чиста? „Ко се удостојио да угледа самога себе, виши је од онога ко се удостојио видети анђеле“, рекао је Свети Исак Сирин. Видети и спознати самога себе, онаквим какав заиста јесам, не говори толико о самосвести, колико о смирењу и покајању, том истинском потресу читавог човека. Спознати своје грехе и своју ништавност, покајати се и исповедити и на крају, сјединити се с Богом у Светој Евхаристији, има ли шта лепше и спасоносније за човека? Нема нити ће бити, говори искуство Цркве и безброј Светих и спасених!
Заиста је тешко носити бреме греха јер није само савест оптерећена већ цело биће. Човек, да би могао сам себе да поднесе, потискује дубоко у себе грех, у подсвест, не схватајући да ће му се то вратити као бумеранг. Дубоко у себи је свестан греха, али неће да призна самом себи да не би срушио свршену лажну слику коју одаје околини, сматрајући да ће тако изгубити на „савршенству“. Несвесно почиње да кажњава свесно и без видљивог разлога човек почне да пије, пуши, дрогира се или на било који други начин да угрожава свој живот, постајући потенцијални или скривени самубица. У ствари, кажњава самог себе због непокајаног и несиповеђеног греха. Све је ово последица одсуства смирења.
Кажу Свети Оци да пре него што човек учини грех, ђаво му узме стид, а када треба да га исповеди врати му га, и то и јесте прва и најтежа препрека када неко дође да се исповеди. Исповеда се Христу, а не свештенику, који је и сам човек, и којем је као сваком човеку потребно покајање и исповест. Он је сведок нечијег покајања који је дужан да посаветује и, ако је потребно, да да духовни лек – епитимију ономе који се каје. Нико покајника неће осудити јер „кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје , неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“ (ЛК. 15, 7).
протонамесник Бранко Чолић
Пастирско писмо
