Човек је једино биће које има могућност да као Творац ствара, да створи потпуно нове форме које у природи не постоје. То је отуда што је он једини налик Творцу, једини је личност која захваљујући слободи може да стварајући имитира свог Творца. Тако настају многа чуда која говоре о вези створенога са Створитељем, са том разликом да Он ствара ни из чега, а човек из онога што му већ предпостоји, односно творевине која му је датост. Због ове, само њему својствене особине, од човека би се очекивало да с лакоћом може и са собом чудо да учини и постане веома сличан Творцу, да се обожи. Међутим, и најизванреднији ствараоци када тај свој стваралачки потенцијал треба да примене на себи закажу. Преобликовање самог себе је заиста најтежи стваралачки посао и место где се дешавају чуда.
Хришћанство је започето чудом када се Бог Логос, Друго Лице Свете Тројице, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. Еванђеља Христова говоре о многим чудима која је Христос учинио како би помогао онима којима је помоћ била потребна. Закони природе и логика ума су превазилажени да би хроми проходали, слепи–прогледали, гладни били нахрањени, мртви–васкрснули… На крају, сам Христос је учинио највеће чудо, Својим Васкрсењем је победио смрт. Нови Завет говори о многим чудима која су учинили Апостоли Именом Христовим, показујући да је вером у Христа све могуће.
Многи хришћани данас очекују чудо која ће им показати прави пут, Прст Божји који ће их дотаћи и решити све њихове проблеме, заборављајући оно што је Христос рекао Ап. Павлу: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“(2. Кор. 12, 9). Позив савког хришћанина је да постане чудотворац а, „ако то није,-није хришћанин“, каже Преподобни Јустин Ћелијски. Највеће чудо који један човек може да учини јесте чудо са самим собом. Човек је биће у којем је непрестано борба између добра и зла, између смерности и гордости, дарежљивости и среброљубља, целомудрености и нечистоте, љубави и мржње, трпељивости и гнева; свега оног што човека чини сличним Творцу и оног што га одваја од Њега. Зато и јесте највеће чудо када човек од гордог постане смеран, од среброљубивог – дарежљив, од гневљивог – трпељив,…када од пролазног постане непролазан, од смртног постане бесмртан. Чудом вере, наде и љубави, уз садејство благодати Божје човек постаје истински чудотворац, јер превазилази границе и датости својега постојања и бића. Место где све ово човек може да учини је Црква Христова јер она јеправа „радионица чудеса“ и „радионица спасења“ како рече Преподоби Јустин Ћелијски.
„Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара, да се смерно поклонимо
Оставите бриге мале, одморите руке вредне
Сетите се душе своје, душе гладне, душе жедне
Оставите ситне злобе, благи Бог је Отац свију
Он све тражи, Он све зове, царство вечно да добију
Данас јесте, сутра нисте, та спасти вас неће благо
Спасен биће који твори, што је вечном Богу драго
Кад у цркви Бога славе, добри људи и анђели,
Бог милосни на том збору и вас браћо видет жели
Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара да смерно поклонимо!“
(Свети Владика Николај Велимировић)
протонамесник Бранко Чолић
