Од доласка Светог апостола Павла у Македонију и напослетку у Рим, Европа је престала да буде географски појам. Она постаје освештани, литургијски простор, заједница крштених народа које Бог познаје и прима у Царство Своје. То постаје темељ нове империје и хришћанско наслеђе, које врхуни великој победи Цркве и пуноти Педесетнице – 313. – ој години и првом римском хришћанском цару – Светом Константину. ‘‘Милански едикт’‘ као указ императора и печат царства у корист слободе Хришћана је символ победе Духа Светог пројављеног кроз Апостоле, неуке галилејске рибаре и малену јерусалимску заједницу, која је својом непоколебивом вером, мученичком крвљу и страдањем поразила паганску империју, њену силу и моћ.
Победа Хришћанства 313. године је више од историјског догађаја, то је Давидова победа над Голијатом, скоро незамислива у контексту историјских околности царства које унутар себе има паганску римску религију као свој идеолошки и империјални темељ који до тог тренутка траје безмало читав миленијум, од оснивања града Рима од стране Ромула и Рема. Међутим, испуњење крштењеске заповести Господа Исуса Христа, од старане Апостола, да науче и крсте све народе у име Оца и Сина и Светог Духа, здробило је и у прах претворило римски пантеон лажних богова и царева. По први пут, грчко-римска цивилизација остварује смисао свог постојања, постаје хришћанско царство, заштитница Истините Цркве и бранитељ истините вере у Истинитог Бога, којој Крст постаје символ за којим корача у историји.
313. година је време престанка прогона Цркве, последњи камен у темељу мученичке крви првих Хришћана на коме почива, али то је и време када се двери Сабор Светих отварају за цареве и епоху Светих Отаца и Учитеља Цркве. Такође, то је време које рађа једну нову империју – Византију, колевку и мајку словенских Цркава, бранитељку вере Источне Цркве, неугасли светионик духоносног и мудрог Царства које нам је подарило поредак, канон и обред литургијског искуства. На 313.-ој и Светом Цару Константину Благовест Васкрсења добија свој историјски садржај и пуноту свог испуњења Промислом Божјим у Духу Светом. То је та величанствена победа које сваки Хришћанин треба да се сети сваког тренутка када му у очима заблиста одсјај Крста Цркве које је ‘‘пуна земља, а очи наше дивљења.’‘
протонамесник Александар Вучај
