„Радуј се благодатна Богородице Дјево,
јер из тебе засија сунце правде Христос Бог наш,
који просвећује оне у тами, весели се и ти, Старче праведни,
који си примио у наручје ослободиоца душа наших,
дарујућег нам васкрсење“.(тропар Празника)
Сретење је празник сусрета Бога са човеком. Вођен Духом Светим, Симеон је дошао у Храм и обрадовао се, видео је Спасење и Спаситеља свих народа. Свети Симеон је тај дан годинама чекао, и имао је много времена да размишља како ће тај сусрет изгледати, али тешко да је могао замислити, да ће видети Бога као мало и беспомоћно дете, које лежи на његовим рукама. Цео свој живот је провео у припреми за тај сусрет, служећи Богу за ког није знао како изгледа, а ми знамо.
Тропар Празника описује Христа као „ослободиоца душа“ јер су људи до Христа били робови најстрашнијих и најсуровијих господара, греха и смрти, иза којих стоји ђаво и радује се пропасти људској. Нема ништа ново под сунцем, исто је стоци, исто је и људима јер све исто чека. Пре Христа Земља је била једно велико острво смрти, гроб из ког нико није побегао. Од тренутка рођења човек ступа на стазу смрти и сваким свијим залогајем, удахом, кораком… билижи је њој. Смрт је постала једна неминовност и чак се створило убеђење да је смрт једина неопходност. Да ли човек може да буде спокојан са овим сазнањем. Може, али исто онолико колико је спокојан миш у мишоловци, или мува у пауковој мрежи. Хиљадама година човек се није могао помирити с тим али правог излаза није било, и што се више батргао тонуо је дубље и постајао немоћнији.
Празник Сретења је објавио да више неће бити тако, јер онај који је „стар данима телом постаде дете“, и „беспочетни Логос Очев почетак прима у времену, не одступивши од свог Божанства“ радосно кличу песме Празника. Од Христа сваки дан је наше сретење са Богом кроз лица наших ближњих. „Сваки човек је твој вечни брат, твој бесмртни сабрат…јер у вечности имаш живот с њим“, каже преподобни Јустин Ћелијски.
Умире се и сада, многе науке и филозофије и даље говоре да је смрт део природног циклуса, али хришћани знају речи Светог Симеона Богопримца и мирно их изговарају: „Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си припремио пред лицем свих народа. Светлост, да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Смрт није крај јер је дошло Сунце Правде које просвећује оне који су у тами, и дарује свима васкрсење.
протонамесник Бранко Чолић
