‘‘А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој ?’‘ (Лк. 10,29)
Недеља двадесетпета по Духовима, доноси нам Христову причу о добром и милостивом Самарјанину. Јеванђелска прича добро позната и често спомињана. Наставља се на Христове две највеће заповести човеку: Да воли Бога и воли другог човека. Самарјанин је символ и одговор на питање – Kо је мој ближњи? Он је символ искреног човекољубља, личност која у својој љубави и милистивости, превазилази људске предрасуде, датост и ограниченост људске створености.
Не без разлога, Христос узима пример Самарјанина, припадника народа презреног и одбаченог од стране Јевреја, чак верски и фанатично омрзнутог. Он несебично помаже и спасава живот Јеврејину, коме у помоћ нису притекли ни јеврејски свештеници, његови сународници и они које слово Закона обавезује да то чине. Тако, човекољубље јесте стање душе и срца, које чини да мој ближњи буде свако ко потребује помоћ и милост. Срце не види и не разликује народе, религије и расе. Оно воли, прашта и милује свакога јер је природно човекољубиво, христолико и боголико, широко колико Небо, распето и високо по мери раста Христовог. Љубав која је изнад Закона. То је она љубав и блискост према човеку, којој је Христос дао смисао и пуноћу, Који је разрушио све предарсуде, препреке и окове, учинио човека широким и дубоким колико и космос, и у тој Љубави учинио човека подобијем Божјим.
Разум тражи одговор на питање – Kо је мој ближњи? Срце не. Оно је створено да воли и помаже и Смарјанин је потврда те љубави. Он несрећника не пита, не разликује га, не премишља се. Једноставно помаже и брине о њему јер у њему види човека, види себе, види ближњег свога. А Христос нас учи и опомиње да је сваки такав, брат и ближњи Његов, сам Он у сваком од њих. Чинећи ближњем, Христу чинимо и то је заповест Распете и Васкрсле Љубави!
Протонамесник Александар Вучај
