‘‘Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.’‘ (Мт. 25,40)
У једној од припремних Недеља Великог Поста, Црква благовести Јеванђеље по Матеју, кроз Христову причу о Страшном суду. Добро позната метафора о пастиру који ‘‘разлучује овце од јаради,’‘ открива нам стварност долазећег Господњег суда свету и људима. Есхатлошка слика наступајућег Незалазног дана, у чијем средишту је сабирање свих и свакога на једном месту, око Једнога – Христа, открива нам смисао постојања и живота човека, овде и сада, у простору и времену. Ова приповест је много више и дубље од моралног упутства и путоказа Хришћанину у стихији времена, шта ће га и како сачекати на крају тог истог времена, у догађају у коме ће положити своје животно дело пред Лицем Господњим.
Наиме, пред нама се налази назначење сваког људког бића, као иконе и подобија Божијег, које се открива и остварује кроз сушту делатну љубав. И ‘‘највећи и најмањи’‘ су слика и прилика Божија. Сви су христолики. Наша вера је сазнање ове највредније истине о човеку и другима, која добром вољом рађа видљиву и опипљиву љубав кроз делатно милосрђе. То су очи и срце за гладног, и за жедног, и за странца, и за нагог, и за болесног, и за утамниченог. Не без разлога Христос наводи све категорије убогих и несрећних, свих потребитих, понижених и увређених. Једном речију, назива их својом ‘‘најмањом браћом.’‘
Површни тумач ових стихова би рекао да се савремена цивилизација, мање – више, побринула за ове категорије људи, кроз свој ‘‘хуманистички’‘ приступ човеку и своје обоготворене институције. Достојевски и Свети Јустин Ћелијски су дали одговор на овај безлични хуманизам. Христос тражи човекољубље, лични и онтолошки однос према човеку, кроз најдубљу љубав која пројављује Духа Светога, која је боголика и духоносна, која преображава и све ново твори. Која није оптерећена и окована селекцијом и калкулацијом, која воли без разлике и чини милост не питајући и не тражећи своје. Све друго је умиривање савести и пролазна наклоност, храњење болесног ега и сопствене скривене гордости. Чињење најмањима од Христове браће јесте начин живота и постојања, радост и срећа целокупног бића, непролаза и вечна јер пројављује и сведочи Духа Светог, јер мења свет из основе. То је радост Цркве и свеколике творивине, свих и свега, која прима најрадоснији Христов позив и благослов – ‘‘Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.’‘ (Мт. 25,34)
Протонамесник Александар Вучај
