Литургија као дело и догађај љубави, живог и непоновљивог сусрета човека са Богом, као заједница свих и свега у Духу Светом, претставља за човека Хришћанина увек изнова нови позив и призив за самоспознајом себе, за преиспитивање сопствне савести и живота. То надахнуће са трепетом рађа у човеку и читавој заједници непрестано ‘‘испитивање срдаца’‘ и истинити суд савести. То несме бити формални и механички покрет душе и бића само у данима поста или као резултат животних невоља које су га снашле, већ начин живота који стварно, кроз дарове Духа, прображава и твори новог човека, христоликог и боголиког. Покајањем Литургијом бива наше распињање душе, улазак у најмрачније дубине сопственог бића које осветљавамо и чистимо управо огњем покајања, суза и љубави. Истинити суд савести је тежак и претежак али тог бремена се ослобађамо кроз Христа и са Христом јер Он је истина коју кроз покајање спознајемо и Која нас ослобађа.
У ниједном људском чину живота није толико видљива дејствујућа сила Светог Духа колико у покајању. Не без разлога у делима и личностима Достојевског управо овај чин представља централну тачку човекове животне драме. Покајање понекад може отпочети ван Цркве и Литургије, али увек свој смисао и испуњење налази у њој јер свако покајање јесте мир и измирење човека са Богом, и са ближњима својим. Ту је сва величанственост и сила Духа, који тријумфује кроз човека, који сведочи, проповеда и дарује Духа делом покајања, једном сузом више него са хиљаду речи.
Лепота покајања Литургијом је Светајна, чин слободе дарован само човеку, искорак из сопственог бића према Богу, који мења и преображава светове, дело пред којим се Небеса радују а поднебесје дрхти. То је дело те велике слободе бића која чини човека оним што јесте, иконом и подобијем Божијим. И смисао те слободе јесте у Литиргији, у сусрету Бога и човека, и ван ње она не постоји, као што ни ван Цркве спасења нема. То је Благовест и Истина Васкрсења Христовог, као залога и могућности искреног и истинитог људског покајања.
протонамесник Александар Вучај
