‘‘Бога никад нико није видео, ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама.’‘ (1.Јн. 4,12)
‘‘Ово је заповест моја: да љубите једни друге као штоја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.’‘ (Јн.15,12-13)
Хришћанство је вера односа, дијалога и љубави. Центар нашег живота је однос и љубав према Богу и другима, и ван овог односа све је пролазно и неважно. Љубав је једина која остаје и која побеђује и у тој непрестаној, бескомпромисној борби за љубав и у љубави, пребива као начин живота – жртва, саможртвено искуство сопственог живота и многих његових димензија. Потребно је да се жртвујемо на најразличитије начине, да чинимо искорак и унутрашњу борбу према сопственом егоизму, уљуљканости и навикама комфора савремене стихије. Зашто? Зато што је други важан, зато што је он извор мог живота и постојања, зато што је Хришћанство живот за другога. Зато што се Христос попео на Крст нас ради!
У временима безбрижности и лагане свакодневице, лако нам је да калкулишемо, бирамо, меримо и одмеравамо како и када ћемо да чинимо дела милосрђа, бриге за ближњега, понекад сујетно хранећи свој его скупљањем јевтиних поена за умиривање своје савести, уљуљкујући се мирним сном праведног хришћанина. А онда, живот и творевина, као вечите енигме и ‘‘чудо’‘ људске егзистенције, по Божијем промислу, разбијају оквире и навике наше лагане и релаксирајуће хришћанске свакодневнице, тражећи од нас све, искајући потпуно саможртвовање, давање свега свог и претресање целокупног нашег бића јер је хитно и безпоговорно потребна жртва и љубав за другога. У том пакету хитне помоћи љубави, нераскидиво стоје, једно уз друго, вера и нада, које морамо да изнедримо из себе Духом Светим јер без њих живота нема. У тој дисторзији човековековог живота, као крајње и природно осећање јавља се страх и паника, који су рекло би се, нужни и природни човеку пред лицем невоље, небића и смрти, која попут немани разјапљених чељусти, жели да га прогута. Све је то људско и није за осуду јер ни Христос није судио Петровом страху. Међутим, врло често, а што је видљиво у ово наше време пандемије, многи не успевајући да савладају патолошки страх, и недостатак искрене љубави, маскирају га крајностима фундаментализма, апокалиптичког стања свести, кријући се иза празних, анахроних и бесмислених наратива. Стихијско рекламирање онлајн вере група и појединаца на социјалним мрежама у часовима доколице, не доприносе атмосвери неопходног заједничког смиреноумља и трезвеноумља и изливања делатне љубави као печата Духа Светога, који смо сви добили, а који нам је насушно потребан. Оканимо се мерења вере и кушања Господа, по фејсу и твитеру.
Бог је са нама. Он је први заволео свет и човека и послао му свог Јединородног Сина да га спаси од греха и смрти. Љубав и живот за ближњега је једино потребно, а што Бог Који је љубав тражи од нас. У тој нелицемерној и несебичној љубави нађимо себе, слушајући Цркву своју, брод љубави који плови ка мирној луци Царства Христовог, вечног и непролазног.
Протонамесник Александар Вучај
