Блаженопочивши патријарх Павле је једном приликом рекао да када би се читава благовест Христова изгубила а да остане само ова Јеванђелска прича коју је записао ап. Лука и даље би била сачувана сама суштина Христовог учења. Ту је сачувано оно најважније за човека који хоће да буде Божији. Сачувана је порука о ПОКАЈАЊУ и ПРАШТАЊУ.
Блудни син је покајник и он представља читаво човечанство а Бог је Отац који прашта и учи нас овој врлини. Човек од Бога добија оно што му је потребно у животу и оно што може да поднесе. Човек треба да живи са Богом и по Богу, а свако одвајање од Бога је катастрофа за човека. Блудни син одвојивши се од свог оца одлази у „земљу далеку“ где чини многе грехе и на крају пада толико ниско да постаје као животиња. „Земља далека“ је место без Бога и она не мора да буде хиљадама километара далеко, она може да буде поред нас али и у нама самима. Грех није природно стање за човека, и овај несрећни младић једног момента долази к себи и сагледава сву пропаст у којој се налази. Тада се у њему дешава истинско преумљење и он решава да се врати оцу, у окриље које је лакомислено напустио поводећи се за пролазним и празним задовољствима. Осетио је тугу за стварношћу коју је имао у очевом дому, сетио се сигурности и праве безрезервне љубави коју му је отац пружао, љубави коју у „далекој земљи“ никада није осетио. Тражећи ту љубав немилице је просипао своје богатство на оне који су га „волели“ до последње паре. Дошавши пред оца младић показује истинско покајање и не тражи да се зове сином, јер није достојан да се тако назове, већ хоће да буде само један од очевих слугу. Другим речима, довољно му је да живи у близини оца и да осети топлину родитељског дома. Али родитељ као и сваки родитељ прашта и радује се јер овај син „ беше мртав, и оживе; изгубљен беше и нађе се“. Отац прашта јер истински воли, чак и прекорева старијег сина што се и он не радује повратку свога брата.Порука ове приче је за сва времена и за сваког хришћанина. Ни један човек који живи без Бога и који негира Бога није при себи а једини пут којим се враћамо из „земље далеке“ у окриље Очево је покајање.
Јереј Бранко Чолић
