Бог је по својој слободној вољи и с љубављу створио читав космос и поверио га човеку као домаћину целокупне творевине на употребу и чување. Свет своје постојање дугује Богу. Он не постоји сам од себе и сам по себи. Судбина света зависи од односа човека према Богу. Христос је узео на себе људско тело, (тиме тело целог космоса који се у малом налази у човеку – микрокосмосу), како би обновио и осветио, (довео у заједницу са својим Оцем), сваки аспект и детаљ света. Све што је створио Бог – добро је.
Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. На овај начин творевина престаје да буде нешто што ми објективно посматрамо и себично користимо, већ постаје целина где је очигледна свеопшта повезаност и суштинска међузависности свих ствари, што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком Литургијом“. У свету ништа не може да постоји само за себе. Све за своје постојање потребује друго. Једно од битних начела на којима почива став Цркве у вези са питањима екологије јесте начело јединства и целовитости света који је Бог створио. Православље не гледа на природу која нас окружује као на изоловану, затворену структуру. Биљни, животињски и људски свет су узајамно повезани. Такве ставове и представе сусрећемо у Библији и агиолошкој, (светоотачкој), литератури.
Свети Максим Исповедник (6.-7. век) је јединствен по својој теологији логоса твари, која у творевини препознаје логос као потенцијал и нагонско (природно) кретање према Творцу, али преко и кроз човека као Његову икону, домаћина и свештеника творевине. Логос је семе божанске воље и промисла у и за сваки сегмент створеног света. Тако творевина потребује да буде део ‘‘космичке Литургије’‘ и њен началник и путеводитељ у простору и времену је човек. Када човек одбаци ово своје призвање и службу, и у својој гордости одврати своје лице од Творца, уједно угрожава у свом незнању свет и природу у којој и од које живи. Тада творевина почиње ‘‘безглаво и безлогосно’‘ да постоји, претварајући се у стихију, која се човеку ‘‘свети’‘ услед његовог греха и промашаја циља свог постојања. Лек човеку је лек и творевини, а то је промена и преображај свести и начина живота, преумљење кроз покајање као пут да се наново ‘‘ологоси’‘ (Св. Јустин Ћелијски) и то по милости и доброти Божјој. Зато је свака стихија и невоља опомена и призив човеку за преиспитивање његове вере и љубави према Богу, али и према свету у коме живи.
протонамесник Александар Вучај
