‘‘Лепота ће спасити свет.’‘ (Ф. М. Достојевски)
Богонадахнуто, Достојевски благовести јеванђелску истину, проткану литургијским и светоотачким искуством, да је лепота та која побеђује, она која спасава свет. Али не као идеал античке грчке философије, неопипљива, невидљива и неухватљива идеја којој несвесно стреме човек и свет. Лепо и добро су једно, конкретна истина, жива колико и сам живот, колико и Бог и човек као икона Његова.
Истина Христове личности, Kоји пројављује Оца и Духа Светог, лепота и доброта Светотројичног живота, Којa ствара леп и добар свет и у његовом средишту човека, као своју икону и подобије, јесу темељ живота света, који без њих не би био свет, не би био леп и добар, не би био спашен. Ова истина није естетска категорија, не може се појмити само очима. Она је израз духовног искуства познања Бога, у љубави кроз човека и творевину Божју. То је искуство у коме доброту Божју препознајемо у лепоти свецелог човека, његовог бића али и у сваком делићу творевине и њене разноликости, у латици цвета, у капљици росе, у топлоти сунчеве светлости. То је тај дивни и прелепи Божји свет који је спасен и који ће бити спасен. У његовом средишту настанила се Црква Христова, у којој лепо и добро јесу једно, која свему даје смисао, лепоту и доброту, јер је Дух Свети њен живот, сврха свакога и свега.
Лепо и добро у себи садрже Истину Бога, зато су и мерила људског живота, деловања сваког човека, његовог стваралаштава, уметности, културе, друштвеног и цивилизацијског достигнућа. И докле год човек лепо и добро мерио ‘‘мером раста Христовог,’‘ благодарио Њему за све лепо и добро и подвигом целокупног свог бића творио лепоту живота, свет ће бити спасен. Изван овог смисла, све остаје пролазно, само себи довољно, празно и бесмислено. Царство Божје је сврха света и живота, неизрецива лепота тог Царства спасиће свет, јер је створен да постане Царство Божје.
протонамесник Александар Вучај
