У пeриоду божићног поста, који врхуни Рођењу Богомладенца Христа, Црква неколико недеља посвећује светости породице, њеним темељима – мајкама, очевима и деци тј. потомству. Кроз литургијско искуство, Црква учи и потсећа своју паству о овим фундаментима друштва и човечанства уопште.
Тајна очинства налази се у самом средишту људског постојања појединца и заједнице. Она је врло сложена и носи у себи поред биолошке и духовну, скривену и символичку димензију у којој се крије тајна Бога и тајна човека као иконе и подобија Божјег. Безмало, од постања света, очинство је свет поимао у дубоко духовном и религијском смислу, у вертикали људског односа са Богом и хоризонтали односа са ближњима. Породица је своје начело имала у оцу, што је Хришћанство продубило, оживотворило и осмислило управо Христом, Сином Бога Оца. Тројичност Бога, чије је начело Отац, који рађа Сина и исходи Духа Светог, јесте првообраз односа и постојања Цркве и људске заједнице. То је једини живи и истинити однос љубави на коме почива Живот Бога али и човека.
Двадесети век је први пут, од постања света, кроз науку изнедрио из себе демонска и суманута учења о феномену оца и очинства, која своје темеље имају у Фројдовим теоријама о тзв. Едиповом комплексу, које на свом концу завршавају са философијом егзистенцијализма (Сартр), која потпуно негира феномен очинства и однос према истом проглашава негативним али покретачким фактором човековог постојања у борби за себе, а против оца и напослетку Бога као Оца. Са жалошћу сведочимо, да су ове теорије у многоме обликовале менталитет саваременог човека и његове цивилизације, нарочито кроз бунт против традиционалног и истинитог ауторитета оца и породице уопште.
Пророчки надахнуто, као предосећајући да наступа век апостасије и отпадништва, Достојевски кроз свој роман Браћа Кармазови, поново сведочи, опомиње свет и апологетски брани оца и очинство, узводећи га на Небо а следујући Христу – Сину Бога Оца и Светом апостолу Павлу, оцу европских Хришћана, богослову очинства. Достојевски, као Златоусти књижевне речи, у Духу Светом, благовести нам тајну очинства у чијем је темељу неисказива Љубав Бога Оца према Сину, чије је Тело Црква. Оца који свет и човека прима и спасава кроз Свог Сина, а у Духу Светом. То је величанствени образ и узор људске љубави оца према свом плотском и духовном потомству, љубав која никада не престаје јер је икона вечне Љубави Божје.
Протонамесник Александар Вучај
