’’Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.’’ (Лк. 12,21)
На почетку Божићног поста, Црква нам благовести Јеванђеље по Луки, кроз Христову причу својим ученицима, о безумном богаташу. Ова приповест испричана је у ширем контексту Господњих поука, које се односе на саму истину и смисао људског живота и постојања. Безумни богаташ је персонификација људске похлепе и грамзивости, погубног застрањења човека у трку и предавање безумном и бесмисленом стицању материјалног богатства. Са једне стране, Христос нам открива овај порив и страх за пролазним благом палог човека, болести од које болује од самог почетка, а што нам у много прилика сведочи целокупна библијска историја. Са друге стране, бива нам показана сва пролазност и пропадљивост материјалног света али и сама пролазност такве врсте живота. Људска глад је бескарајна, а руке вечно празне, сликовито каже наш песник. Празне, јер човек чезне и безумно јури за неухватљивим и лажним смислом, за прахом и пепелом, који на послетку постаје и он сам.
Све ово нам говори Богочовек Христос, Онај Који нас најбоље познаје, боље од нас самих. Син Божији Који је Сушта Истина свега створеног, смисао и циљ самог човека и живота. Открива нам пут и истину живота, који су изнад сваког материјалног богатства, вечно богатство Бога које по милости и љубави изобилно дарује сваког човека. У тој истини открива се пуноћа смисла непролазног, вечног и духовног. Она је изнад сваког пролазног добра, ма какве врсте, и та истина даје смисао, одуховљује, кроти, смирава, исправља и води човека путем охристовљења и духовног раста по мери Христовој.
Важно је препознати да нам ова Христова поука, не говори о злу материјалног богатства по себи, већ говори о човеку и његовом застрањењу, који маши и не погађа циљ свог постојања. Живимо у материјалистичкој цивилизацији, друштвима које су за критеријуме живота, поставили богаства, ’’веће житнице,’’ а у имагинарну стварност ’’ријалити’’ живота – ’’почивај, једи, пиј, весели се.’’ Обесмишљавањем свега, срозавањем човека на биолошко, цивилизација вртоглаво тоне у амбис и таму непостојања и бесмисла, играјући игру смрти која се неумитно ближи и хрли у загрљај судбине безумног богаташа.
Говори нам Господ, да се богатимо Богом. Два миленијума Црква нас позива, учи и опомиње да у уђемо у непролазно богатство Духа Светог и примимо вечна добра сада и овде, кроз живот у Христу, и будемо оно што треба да будемо, икона и подобије вечнога Бога.
Протонамесник Александар Вучај
