У 23. недељи по Духовима, ево Јеванђеља, које нам говоро о исцељењу бесомучнога из земље гадаринске. Господ се среће са човеком, који је изгубио лице човека.Бесомучни има људско обличије али хода наг и живи у гробовима. Човек и демон, у личности овог несрећног човека су једно. Он живи у гробовима, јер је мртав и већ поражен и непостојећи.
Бол и мука обузимају несрећног човека у сусрету са Христом. Он препознаје и исповеда Христа за Сина Божјег јер га сусреће у свом Аду, болу и трагедији. Лицем к лицу, сусрет са Богом за њега је страх, мука и бол. А зашто? Јер ђаво беше већ побеђен и његова сила у поднебесју, влада још само раслабљенима, бунтовнима и тесногрудима. Ђаво је кнез овога света, пустих крајева и бездана. Празних и пустих људских срдаца.
Реч – Логос Божја је исцелитељска, непобедива и застрашујућа и руши врата Адова, смрти и бола, гонећи легионе – хиљаде, противника и непријатеља човека. Тако видимо уништеног и пораженог човека у царству смрти, који болом вапије Господу. Само једна Реч је потребна и већ видимо бесомучнога поново у обличију здравог човека, где седи код ногу Исусових. Човека који је поново жив, нови човек који жели да ходи за Господом, који не може без Христа.
Уместо радости других због исцељења, ето страха, неверја и жеље да их Господ напусти. По слободи и вери чинећи им, Христос их напушта и одлази јер они тако хоће, остављајући исцељенога да сведочи и благовести да је Господ био у земљи заборављеној и пустој, и да је милост и љубав Његове речи и њој дарована.
Живот без Бога је грозничави страх, самоћа, пустош и бездан. То је живот у гробу. Вапијемо за Господом, за живим и личним односом, Лицем к Лицу, за Логосом који преображава, који Васкрсава.
Свакодневно питајмо себе, какви смо то постали, када од света правимо гадаринску пустињу у којој владају бесомучни и уплашени. Створили смо свет који је постао гробље препуно некаквих чудних болести, епидемија, ратова, лажи, зависти и лицемерја. Црква изнова сведочи љубав Божју и спасење, а свет попут Гадаринца говори Христу – Уђи и лађу и иди од нас.
Гадаринска пустиња и њени житељи су символ Ада, земље мртвих, дома и гроба Сатане. А ево лађе Господње, Цркве Христове и Евхаристије, Царства Божјег која плови два миленијума васкрсавајући мртве и исцељујући болесне јер Христос је земља живих, васкрслих и исцељених.
Александар Вучај, протонамесник
