Једне ноћи Господ седе
Поред горућу жуту свећу
Да нас спасе смртне беде
Кроји Себи Бог одећу.
Узевши од светла зраке
Хаљину да Себи сплете
Слободно и руке лаке
Начини од Себе дете.
Јер сматраше за подесно
Иако му беше уско
Да и Он обуче месно
Пропадљиво тело људско.
Па се као дете роди
У ноћи што вечно траје
Да нас смрти ослободи
Сина Свога Бог нам даје.
О томе се још говори
О дару што нема цену
Да оно што Господ створи
у то се и Сам одену.
Горан Ракић,
уочи Божића 2025.
