„И рече: наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се и вратити. Господ даде, Господ узе: да је благословено име Господње.“ (Јов. 1,21)
Личност праведног Јова, у истоименој књизи Старог завета, надахнуће је, утеха и нада Хришћанима. Својеврсна тематика овог списа, тражи од нас дубоко урањање, промишљање и подвиг у поимању и тумачењу ове поучне приче. Јов и његова животна патња, свој путоказ имају у Христу, врхуне Њему и педагошки указују и свој смисао траже у Новом завету. Кључ за тумачење праведног Јова, јесу Богочовек Христос и Црква Његова. Стога, неопходно је условно и пре свега као васпитно средство, узети у обзир онај сегмент приче у коме Господ искушава Јова и води дијалог са Сатаном.
Страдање праведника је слика хришћанског живота и она је христообразна и библијска. Јовово страдање је архетип (праобраз) Христовог страдања, у неправедном свету зла и ужаса, и она је сваком Хришћанину сведочанство патње у несавршеном свету, али и победе и Васкрсења у преображеном и новом свету. Живот у Цркви је страдајући, јер Црква Христова, ма колико нам се чинило да живимо у хришћанској цивилизацији, је страдајућа Црква, која уједно побеђује јер јој је Глава Васкрсли Христос, Онај који је победио зло и смрт.
Јов је праобраз Хришћанина у Цркви, онога који прихвата своје страдање, али не мирећи се са њим, полаже свој живот, веру и наду у Бога, који води свет ка мирној луци, а то је Царство Божје. Јов је саделатељ Божји, а његова победа је старозаветни предукус сладости Царства Божјег. Све наше страдање је „јововско“ – искушење које сличи Јововом; а сва наша победа, радост и олакшање од бремена живота је Христос, Кога имамо у Литургији као икони Царства Божјег. Христос је наша „непролазна радост и срећа“ (Јов. гл. 27).
Протонамесник Александар Вучај
