„Диван је Бог у светима Својим,
Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме.
Благословен Бог.“ (Пс. 67,36)
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, током редовног пролећног заседања, 29. априла 2010. године, а на предлог, блажене успомене, Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, канонизовао је и возгласио је Преподобног Јустина Новог Ћелијског, за Светитеља Цркве Христове. Свечани чин канонизације извршен је на Светој Архијерејској Литургији, у Недељу 2. маја, у Храму Светог Саве у Београду. За дан светковања Преподобног Јустина, одређен је 1./14. јун, када Црква прославља и Светог Јустина Философа и Мученика, по коме је Преподобни Ава добио своје монашко име.
У писму Епископа Милутина, у коме се обраћа Сабору Архијереја СПЦ, речено је: „У нашој Светој Цркви у Српским Земљама, још за земаљског живота Блажене успомене Оца Јустина ( Поповића: Благовести 1894, +Благовести 1979) почело је у благочестивом народу, по манастирима и парохијским црквама и молитвеним домовима побожних хришћана, поштовање њега као Божијег Угодника и Светитеља, а тако исто и у Светој Гори, братској Грчкој и братској Русији, и код православних у Европи и Америци.“ Овим речима, изражена је истина вере, љубави и поштовања свеколике Цркве и њеног народа, који је још за живота и по упокојењу, Аву Јустина прославио као Божјег Угодника и Светитеља.
Преподобни Јустин Нови Ћелијски, родио се на Благовести 1894. године, у Врању, од оца Спиридона и мајке Ане, добивши по рођењу име Благоје. Васпитаван је у хришћанском духу и православној побожности, проводећи своје детињство у честим молитвеним сусретима и кроз богослужења у Пчињском Манастиру. Први извор духовног узрастање била је управо благодат Светог Прохора Чудотворца. Други извор било је редовно читање, подвижничко доживљавање и молитвено промишљање Јеванђеља Христа Богочовека. Трећи извор његовог хришћанског надахнућа била су Житија Светих и Дела Светих Отаца. Ова три извора остаће кроз читав живот исходиште и утока његове богословске мисли, дела, проповеди и искуства.
По свршетку основног образовања, млади Благоје – Јустин, завршава деветоразредну богословију Светог Саве, у Београду (1905. – 1914.), где је за професора имао Светог Владику Николаја (Велимировића). Услед избијања Првог светског рата, одалази у чету младих болничара и заједно са српском војском, преко Чакора и Црне Горе, доживљава Голготу Албаније. У тим данима, Крстоносног и Васкрсног пута српског народа, у граду Скадру, а по благослову београдског Митрополита Димитрија, у Цркви Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, прима монашки постриг и име светог Јустина Философа и Мученика.
Са острва Крфа, 1916. године, одлази на богословске студије у Петроград али убрзо под претњом бољшевичке револуције, прелази у Оксфорд, у Енглеској (1917. – 1919.). По завршетку рата, враћа се у Србију и постаје наставник Богословије у Сремским Карловцима, имајући прилику да у овој установи упозна руску богословску и научну елиту тог врмена, која је у била егзилу након револуције. Своје богословско образовање довршиће на Универзитету у Атини у Грчкој, где је и докторирао из области патристике, на тему: „Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском.“ Искуство студија у Русији, Енглеској и Грчкој, омогућило је младом и даровитом Јустину, да упозна ранију и савремену философску и богословску мисао, непрестано се надахњујући и враћајући изворима свог хришћанског живота, Апостолу Павлу, Светим Оцима и нарочито делима Ф. М. Достојевског. Дубоко поимајући проблематику савременог човека и културе Западне Европе, Ава Јустин је управо кроз мисао Достојевског, тумачио и пронашао одговоре безличног европског хуманизама, супростављајући му евхаристијско искуство теохуманизма, искуства човека кроз Богочовека Христа и Цркву. Широко и разноврсно образовање, омогућило је Преподобном Јустину добро познавање – старословенског, грчког, латинског, руског, новогрчког, енглеског, немачког и француског језика.
Више од једне деценије био је професор и васпитач у Карловачкој, Призренској и Битољској богословији. Остао је у сећањима својих ученика као високообразовани предавач, озбиљан богослов, строг и правичан васпитач, искусни духовник и надахнути беседник. Током 1931. године одлази у мисију у Прикарпатским земљама, у Чехословачкој. По повратку, враћа се у богословију у Битољу, где до 1935. године пише прва два тома Догматике. Ово својеврсно и непревазиђено богословско дело, омогућило му је избор професора на катедру за Догматику, Богословског факултета Универзитета у Београду. Трећи том Догматике, објавио је пред смрт, 1979. године.
Током Другог светског рата, учествовао је у састављању чувеног Меморандума Српске Цркве о страдању српског народа на простору НДХ-а. Окупационе власти му нису дозволиле слободан професорски рад али упркос томе, током 1944. године, у Коларчевој задужбини, у Београду, држи серију чувених предавања на тему – Светосавље. У овом периоду преводи патристичке и хагиографске текстове, тумачи Јеванђеље и Посланице.
Након доласка комунистичке власти 1945. године, са још двеста професора, бива прогнан са београдског Универзитета, а потом ухапшен и утамничен. Његово тамничење наставља се својеврсним прогоном у женски Манастир Ћелије, надомак Ваљева, где ће и остати до свог упокојења у Господу, 1979. године.
Стваралачки опус Преподобног Јустина Новог Ћелијског, чини га једним од најзначајнијих православних теолога 20. века. Његово сабрано дело чине 33 тома, од којих су најпознатија дела – Догматика у три тома, Житија Светих у 12 томова, седам књига Тумачења Новог Завета и десет књига студија и есеја. Његово писано дело темељи се на јеванђелском и светоотачком искуству Цркве. Оно је теохуманистичко, прожето дубоким односом љубави према Богочовеку Христу и Цркви као Телу Христовом. Богословска мисао Аве Јустине досегла је неизрециве висине Светотројичног живота, изрчене речима људским, по дару Духа Светог, а као искуство и сапричасност нестворених енергија живота Свете Тројице. Дубоки осећај за природу грешног и палог човека, изнедрила је у личности Преподобног Јустина, срцезналца и непогрешивог тумача савремене цивилизције и културе. Овај благодатни склад и хармонија, мисли и осећања, за Бога и човека, а у Богочовеку Христу, надахњују стотине богослова и мислилаца, на пољу православне антропологије.
Жива реч Аве Јустина, јесте сведочанство гротескног духовника, нежног и осећајног молитвеника, ватреног и громовитог сведока и учитеља, потпорног камена вере Старозаветних пророка, Апостола, Учитеља и Отаца Цркве. Његова реч, записана и изговорена, јесте хоризонт словенске ширине, лира светосавског предања и идентитета, омеђена Небом и земљом, Богом и човеком, у свим временима и вековима. Радује се и весели Сабор Светих у недрима Христа Сведржитеља јер прибројава у Себе Оца, Аву, Учитеља, Исповедника, Богомудрог Мученика наших времена. Слави васколика Црква јер из себе и у себи, кроз Преподобног Јустина Новог Ћелијског, засија Васкрсли Христос Бог и Царство Божје.
Тропар Преподобном Јустину Новом Ћелијском ( Глас 8. )
Православља сладост, нектар премудрости,
Оче преподобни, излио си у срца верних као богатство;
животом својим и учењем показао се јеси жива књига Духа,
Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса
да ологоси не који Те поштују.
