‘’…Светитељ је веровао да је монаштво плод Хришћанства. До монаштва се успињу, као на какав врхунац, најмужевније душе. Већина људи се налази доле у подножју. Када је монаштво у пуном цвату, онда цвета црква Христова. Уосталом, монаштво је најбржи пут до човековог усавршења и сједињења са Богом. У монаштву се душа не расејава и зато се лакше сједињује са Христом. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу. (1.Кор.7,32)
Девственицама које су се потпуно предале Христу и живеле монашки, Светитељ је говорио – Да имам новца, запослио бих за сваку монахињу по једну послужитељку да вас служе у свему што се тиче тварних послова, да бисте биле нерасејане у духовном делању и сједињавању са Богом.
Из љубави коју је гајио према монаштву, отишао је у лето 1898. године, за време летњег распуста у Ризариону, на Свету Гору. Посетио је све манастире као побожни поклоник свештених радионица душе. Посетио је и дом за старе манастира Симонопетре. Тамо је загрлио и пољубио једног изузетно старог и за постељу везаног штићеника. Све људе је волео. Његова љубав, кротост, смирење и друге његове врлине учиниле су да га светогорски монаси силно заволе и да му се задиве.
Био је, говорили су, као један од оних великих Отаца Цркве.’‘
(Архимандрит Харалампије Василопул, Свети Нектарије, Атина, 2012.)
Протонамесник Александар Вучај
