Живот Цркве као богочовечански организам своје средиште има у Васкрсењу Богочовека Христа, у победи и тријуфу истинитог Живота над смрћу и грехом. То је светлост која светли у тами, и васколика Црква кроз Евхаристију и своје Свете Тајне јесте објава и пројава те чудесне светлости вечног постојања, у простору и времену. Светлост Васкрсења није зрак једног истријског догађаја из прошлости, који ми у Цркви, у духовном смислу љубоморно чувамо као мајушну светлост и топлину на жишку своје побожности, већ је то неугасли пламен нашег хришћанског начина живота и постојања у сваком времену и простору. Од радосне вести жена Мироносица на гробу Господњем, преко Апостола, Мученика, Учитеља, Проповедника и свих Светих Цркве, Светлост Васкрсења је стварност у животу света, живот у ономе што се догодило и ономе што долази, а то је Христов Други долазак. Исходиште те стварности је Црква и њен саборни и есхатолошки образ сусрета Бога и човека у светлости Васкрсења и Васкрслог Христа. Светлост је неодвојива од Онога Који је Сушта Светлост, Који Јесте.
Наш црквени живот, у времену и коме пребивамо, почели смо да схватамо као духовни и побожни излет из свакодневице, у коме обнављамо своју психичку снагу за ново враћање и сусрет са туробном стихијом света, која неумољиво меље и дроби личност и живот сваког појединачно и читаве друштвене заједнице. Тим искорацима и узлетима заваравамо себе да имамо снагу и можемо да се одупремо многим великим и малим искушењима спољне стварности, остајући у покушају свог индивидуалног и усамљеног подвига, умирене савести да се духовно боримо и чинимо ’’службу Богу.’’ Тако је и са црквеним празницима, који нам постају духовни одушак и бег од стварности. А да ли је то истина нашег живота и истинита светлост у њему?
Васкрс није празник једнога дана, нити је Светла седмица продужени радосни период Цркве у коме не постимо и у коме су нам храмови посути цвећем и ловором. Од свога постања Црква је Васкрс и живи седмицу Светлости јер она је по себи Светлост, јер Онај Који је саздао и возглавио јесте Светлост по Себи. Васкрсли Христос је у Духу Светом, а по вољи Бога Оца, победио свет Својим Тридневним Васксењем, сатро Ад и сломио жалац смрти. Црква кроз Евхаристију живи сада и овде вечност и сваки дан је Дан освећеног и преображеног времена које надилази и побеђује стихију света. Људи у Цркви Духом Светим призвани су да буду живи причасници вечности и светлости, којом обасјавају читав свој и живот других људских бића и васколике творевине. Дан Васкрса је вечан и он нема свој крај. Нашим погружавањем у ту љубав светлости и топлине, сваки дан нашег живота постаје наше васкрсавање са Христом и свака седмица времена неугасли огањ и светлост љубави, праштања и милосрђа према ближњима и свету. Христов живот за наш и живот света.
Протонамесник Александар Вучај
