„Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа?“ (1. Кор. 15, 55)
Смрт је чињеница, али није Истина. Она је стварност живота која раздваја, дели и дроби човеково биће, живот и све што у себи носи семе живота. Она је супротност, тама, неприродност и бесмисао постојања. Смрт је човеков највећи непријатељ. Она је страдање, патња и бол на чијем страху настаје грех који свет чини „долином суза.“ Њен жалац неизрециво боли док наши ближњи умиру и зарива се у наше биће као кончина живота, док „плачемо и ридамо“ пред безданом смрти.
Бог није створио смрт. Бог је Живот, Животоначалник и Животодавац. Он је Истина Живота, Живот по себи, који ствара из љубави и за вечност. Човек је увео смрт у стварност живота и света, разболео творевину смрћу, својом гордошћу и злоупотребом дароване му слободе. Човек је рекао не Животу, гурајући себе и свет у амбис и тмину смрти, чинећи себе најтрагичнијим бићем у космосу.
У пуноћи времена, Христос Богочовек исцелио је човека и свет од смрти Својим славним Васкрсењем. Неизрецивим делом Божје љубави, Васкрсењем из мртвих, Христос дарује човеку највеличанствени дар – нови живот. Предукус Царства Божјег као победе Живота, који непрестано побеђује, окушамо кроз Цркву и Литургију. То је искуство преображене стварности у којој нема смрти јер је побеђена и која јемчи „васкрсење мртвих и живот будућег века.“ То је Истина која твори веру, наду и љубав, која рађа радост живота и хришћански оптимизам. На Благовести Васкрсења почива живот света. На Христовој победи над адом, рађа се Црква која је једина истинита стварност, која жалац смрти огњем живота сагорева.
Смрт није Истина јер је побеђена. Живот вечни је основ „свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих“ – Царства Божјег које је у сили и слави ту и које наступа у будућности, за живот света.
Протонамесник Александар Вучај
