Клањамо се Крсту Христовом и славимо Васкрсење Његово. Крст је пролаз, врата и двери ка Васкрсењу Христовом али и нашем. Крст је Црвено море кроз које Мојсије проведе Израиљ у Земљу Обећану. Крст раздваја светлост од таме, живот од смрти.
Човек је крстолико и крстоносно биће. Он стоји на границама светова и стварности – створене, то је свет, и нестворене, то је Бог. По вертикали, човек спаја сву творевину са Богом, по хоризонтали, спаја и сабира у себи друге људе, своје ближње и читав свет. Тачка пресека ових линија јесте људско срце. Срцем кроз познање ума, љубимо и волимо Бога, срцем љубимо и волимо ближњега. Зато је човек боголико биће али и крстолико.
Човек је и крстоносно биће. Каже Господ у Јеванђељу – „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ А какав то крст треба да узмемо и кренемо за Христом? То је крст нас самих и крст овога света. Страдање, борба и подвиг је одрећи се себе, свога ја, самољубља, гордости и себичности. Пробада сваки клин док га заривамо у своје ја, у своју савест док се кајемо, док се предајемо, док служимо горима од себе. Боли тежина и сваки бич кад нас вређају и ругају нам се, а то нисмо заслужили. Пече сваки трн у венцу понижења, од несхваћености најближих, оних које волимо, којима ништа нисмо скривили. Пробада, боли, пече. Ето страдања, ето мука Христових, увреда, понижења, клевета, ругања од света човеку Хришћанину.
А колико је само тежак крст наше смртне и пропадљиве природе и целокупне творевине? Исте оне природе која сваким треном стари, ближи се смрти, умире свакодневно. Колико је само болан крст гледања ближњега који је убог, болестан и несрећан, који умире? Колико нас тек боли клин и жалац у тело сопствене болести или несреће, свести да се незаустављиво ближимо кончини живота – смрти? То је крст света, који уздише и пати и ми са њим вапијући – Дођи Господе!
Шест дана носимо крст свој, у дан Литургије васкрсавамо. Кроз њега и са њим и зато му се клањамо јер је он наш пут, наша улазница у Царство Божје. У икони Царства Божјег, у Литургији и Цркви, где се са Христом распесмо и кроз Христа васкрсавамо, кушамо салдост Царства Његовог. Да ми будемо они из Јеванђеља „што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божје да је дошло у сили.“
Пригрлимо и целивајмо Крст Христов и наш, док корачамо кроз ове дане Часног поста јер је на крају трновог пута Светлост Васкрсења, Дан Господњи. Смирено и покајнички, саобразно Христу, не осуђујмо ругаче и прогонитеље већ вапијмо Богу Оцу да опрости. Не стидимо се да будемо Хришћани, срцем и умом, свим својим бићем, у овом прељуботворном и грешном роду, да нас се Христос не постиди у Дан свог Другог доласка. Носимо Крст свој, радујући се Васкрсењу.
Протонамесник Александар Вучај
