„Све ми је дозвољено, али ми није све на корист“(Ап. Павле).
Данас вероватно не постоји реч која се више употребљава а чије се истинско значење пренебрегава. Тако се слобода свакодневно идентификује са избором овога или онога, али се и често чује да неко некога гуши, да се уништава слобода медија, да у овој или оној средини није могуће слободно радити и стварати, да се неко бори за слободу и права разних мањина какве год оне биле… Такође, човеку ван Цркве се може учинити да је управо Црква место где се највише гуши слобода, јер њени чланови имају разна ограничења (најчешће се помињу: уздржање од хране и пића, обавезан одлазак на молитву у Цркву, полагање рачуна некоме-исповест, немање свога мишљења јер клир намеће некакву идеологију…). У овом силном мноштву „слобода“ једино се може назрети да слобода за мене није слобода за другог, да моја слобода често угрожава другог, и да се траже некакве слободе које можда угрожавају основе сваког нормалног друштва и воде у потпуну анархију. Али и даље остаје питање шта је слобода?
Хришћанство је се од свога настанка бавило овом проблематиком и указивало свету шта, односно ко је слобода. Коначно Хришћанство је дало одговор од чега и за кога човек треба да буде слободан. Тражена је слобода од греха и смрти, да би човек био спреман да у слободи има заједницу са Богом и ближњим. Подразумева се да је љубав (овде је важно напоменути да Хришћанство разликује три врсте љубави: 1. Агапи-божанска љубав, 2. Фили-пријатељска љубав, и 3. Ерос-еротска љубав потребна да би се двоје, мушко и женско, спојили у једно биће: “За то ће оставити човек оца својега и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело“(1. Мој.2,24) и љубавни однос човека према Богу и ближњем, основа и покретач ове слободе и да је неко ту слободу заиста остварио. Ову врсту праве и истинске слободе постигли су многи својом слободом и љубављу према Богу уз помоћ Божије благодати, од којих је неке Црква уврстила у диптихе, (спискове), светих.
Свети су једини прави и истински борци за слободу од највеће неслободе човека-греха и смрти. Слобода светих је била таква да никада никога није угрожавала, и због те слободе никада се никога нису постидели. Та слобода је увек чувала достојанство човека. На жалост, њихови примери данас не допиру до већине, којој са свих страна нуде сурогати слободе који воде у најтеже грехове и на крају саму смрт.
Друштво као да заборавља горе цитиране речи Апостола Павла, које су данас актуелније него икада. Оне подсећају да је Бог створио човека боголиким, дакле слободним, али да човек слободу треба да искористи на прави начин, и да ће последице својих поступака сносити и сада и у Вечности.
„Ко има уши да чује, нека чује!“(Лк.8,15)
Јереј Бранко Чолић
