„Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,11)
Последица смртности наше створене људске природе је грех. Грех је стање које одваја човека од Бога, које сеје копрену на блиставу икону Божју у човеку. То је стање које човека баца у понор и предукус смрти, разара живот, његову величанственост и унижава достојанство човека као врхунца Божјег стварања. Грех је ушао у створени свет вољом човека, окретњем његовог лица од светлости Божје Личности. Али у слободи која је створила грех злоупотребом, налази се и оружје борбе противу греха, жалац који се зарива у ткиво греха, који га дроби и чини мртвим.
Посланица Светог апостола Павла Римљанима је врхунац хришћанске антропологије, богомнадахнуто писмо о човеку и за човека. У његовом средишту је Христос, као алфа и омега човека, његов извор и утока. У њему је Духом Светим, дата поука људима шта грех јесте, шта је његов узрок али и његова смрт. Подвиг човековог духа, испуњен силом Духа Светог, делатан у самоспознаји сопственог грешног стања, љубави и милости према ближњем и предат Светој Тројици у Цркви и кроз Цркву, јесте остварење подобија Божјег у човеку, јесте рађање „тела као храма Духа Светог“ и „Царства Божјег у нама“ и свету.
У овим данима поста који су пред нама, опоменимо се апостола Павла и Светих отаца Цркве, када грех сејемо смрти, кроз вољу, љубав и милосрђе, када тело своје погребосмо у Христу, када себе предајемо ближњима, када љубимо непријатеље своје и окушамо сладост Христову у Литургији. Да тело наше заблиста чистотом подвига, а душа замирише Духом Светим. У томе је истинити живот, у којем спознајемо Бога, а кроз сузе сопственог покајања над грехом својим и нашег света. У њему је призив сваком човеку на одговорност свакога за све, за спасење свакога и свих. У томе је величина нашег хришћанског трудољубља и испуњење богомудре поуке и сведочанства Светог апостола Павла.
Протонамесник Александар Вучај
