У недељи Месопусној, у Јеванђељу по Матеју, Господ Исус Христос нам на сликовит начин говори о Свом Другом доласку. Ова представа је била врло честа инспирација ранохришћанској и катакомбалној уметности, у којој видимо Христа као Доброг пастира у врту, као икони Раја, са чије десне стране су овце и јагњад као иконе праведника, а са леве јарад као икона грешника. Символика својствена јеврејској свести и менталитету, али више него јасна и упечатљива, разумљива свима.
Тако, кроз Јеванђеље видимо и чујемо, страшни али праведни Христов суд. То је Христов Други долазак, есхатолошка стварност, стварност Царства Божјег у сили и слави. Њега окушамо сада у Литургији и окусићемо га у истини и пуноћи при Васкрсењу мртвих, сви људи и народи без разлике, од Адама до последњег човека у будућности. Из ове приповести спознајемо две кључне истине нашег постојања. Прва је, да се не рађамо и не васкрсавамо из мртвих по својој вољи, већ је то дар који примамо по Божјој вољи. А друга истина је, да само од нас и наше воље зависи са које стране Христа ћемо стајати у дан Његовог суда.
Дато нам је да спознамо колико је мало потребно да бисмо били међу Христовим јагањцима, тамо где су праведници. Суд Љубави од нас тражи само љубав и милост. Милост је та која нас спасава. Љубав и милост према најмањима у свету, убогима, болеснима, гладнима и несрећнима. Према онима које је овај свет презрео и одбацио од себе, према онима који су браћа Христова, икона Божја, а које ми волимо и ту љубав сведочимо свету. Та љубав и та милост су само наша воља, и то нам нико не може узети. То је пут који ми бирамо и који нас води у Царство Божје и живот вечни.
У овом свеколиком подвигу љубави, ми себе исказујемо као људе, икону и подобије Бога, као народ Божји, род изабрани. На послетку, ту препознајемо колики су дар живот и слобода, колико је силна и неизрецива Љубав Божја која нам је даровала слободу, да кроз њу, сада и овде, творимо Царство Небеско у Духу Светом. Слободна воља је наша лествица ка Христу, горе ка Небу али и лествица којом силазимо у Ад, у муку вечну, како рече Јеванђеље.
Вечна мука је живот у коме нема Бога и ближњег. Царство таме у коме смо проклето сами, на ђубришту самољубља, лицемерја и лажне љубави – користољубиве и подле. У том царству, Светлости нема, не видимо лице Божје и свог ближњег, већ само осећамо хладноћу и празнинину сопствене душе. То проклетство је воља наша, шкргут наших зуба, вечна мука коју смо сами породили, без милости и савести, сада и овде и у векове.
Ми Хришћани смо призвани да у Духу светом призовемо Христа у своја срца, да кроз дела љубави, милосрђа и покајања творимо Царство Божје сада, да бисмо га имали о Васксењу мртвих. Неизрецива Љубав и Светлост, тражи од нас да ’’будемо со земљи, светлост свету.’’ Живот и свет у коме живимо је дело наше вере и љубави, такав ће нам и бити, у колико га не учинимо бољим мењајући себе кроз Христа и са Христом.
Протонамесник Александар Вучај
