‘‘А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.’‘ (Мт. 16,18)
Свети апостол Петар, један од првозваних апостола, најстарији и први међу њима, по вољи Господа Исуса Христа, постао је темељ апостолске и древне Цркве, апостол Јевреја и незнабожаца, један од просветитеља племена и народа. Неуки рибар са Галилејског језера, по промислу Божјем и својој вери, постао је ученик и сапутник Христов, сведок свих кључних догађаја у Господњем земаљском животу и напослетку, камен темељац Цркве и мученик за Христа. Са друге стране, Петар је, не без разлога, живи символ људскости и људске природе, која верује и воли, која је спремна и живот да положи за Христа, али која у тренутку своје слабости и страха, клоне и одриче Га се. То је она универзалана и свеопшта одлика човека, чија је персонификација Петар, који пада али и устаје, и као покајник бива удостојен да буде сведок највеће победе, Васкрсења Христовог.
Симон, син Јонин, звани Кифа (грч. Петар – камен, стена), постао је камен на коме је Христос сазидао Цркву Своју, по вери али и тиме што је управо он, као најстарији међу апостолима, началствовао евхаристијском сабрању у Јерусалиму у дан Педесетнице, када се силаском Светог Духа, пројавила новозаветна Црква у својој пуноћи. Та Литургија, постала је образ и икона сваке нове и следеће, јер су се у њој исказали сви њени елементи и структура, и као најважније, личност Петрова која у том тренутку, као икона Христова, возглављује, темељи и гради Цркву као икону Царства Божјег. На камену Петра, као првог у сабрању Педесетнице, почива служба епископа и презвитера, као првога литургијске заједнице, онога који приноси дарове и који Литургију чини иконом Педесетнице.
Вера и страдање апостола Петра је светионик и путоказ Цркве, свих времена и векова, до доласка Царства Божјег. Светом Петру, у загрљају апостола Павла, молимо се да нам Христос – ‘‘Владика свих, дарује мир васељени и душама нашим велику милост!’‘ (Тропар, гл. 4.) протонамесник Александар Вучај
