Када би неко желео да добије најтачнији одговор шта представља Видовдан за нас, мислим да речи Преподобног Јустина Ћелијског погађају саму суштину. Он каже: „Ево Видовдана, ево стожер-дана историје наше. Стожер, оно око чега се окреће сва српска историја. Све што је велико, узвишено у роду људском стожер-дан је. А сваки Србин и сваки човек који се не окреће око тог стожера, изгубио је душу и тоне у мрак. Видовдан-огњени стуб који везује Српску Цркву са небом“.
Сви знамо историјску позадину Видовдана и сви знамо за речи кнеза Лазара: „земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“, али да ли се дотиче ово данас икога? На жалост све мање и мање. Давно је прошло интересовање за небеско, а земаљско уместо да се због превеликог старања за њега, све више шири и умножава, постаје све мање и мање. На крају то царство неће бити веће од неког обора где ће се, као некада Блудни син, желети наситити од онога што свиње једу. Тешке су речи али је још тежа реалност. Видовдан је у протеклих неколико деценија много употребљаван и још више злоупотребљаван, а све у циљу да се Видовданска идеја што више злоупотребом излиже и потамни у очима Срба, и да више нико не говори о небеском.
Прошло је много векова од те 1389. и са смелошћу се може рећи да Видовдан Србима непрестано траје од тада. Да ли је прошао један век да Срби нису бар неколико пута били на испиту којем ће се приволети царству? Христос каже: „да нисам дошао и говорио им, не би греха имали….да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали…(Јн. 15, 22;24). Да нисмо имали такве какви су били кнез Лазар и Видовдански мученици не бисмо греха имали а видели смо и ништа нисмо учинили и где смо сада. Може ли народ који је само у 20. веку изгубио неколико милиона људи имати дилему којем ће се приволети царству. Видовдан је Велики Петак српског народа који скоро непрестано траје. Стално се двоумимо, опредељујемо за земаљско а губимо и једно и друго царство. Сад нам се нуди благостaње, сва могућа и немогућа такозвана „људска права“ само да се одрекнемо Косова. Сваког дана смо бомбардовани информацијама колико је негде људи страдало, овде прорадио вулкан, тамо саобраћајна несрећа и слично. После тога већ преплашен човек добија дневну дозу „риалитија“ да заборави све па и Косово. Када ће свет схватити, а ми се сетити, да Косово за Србина није само део територије већ првенствено део или цела душа народа, да је оно идеја водиља која је провела народ кроз вековно ропство, идеја која је ослободила и ујединила народ и земљу, са њом се устајало, са њом се одлазило на починак, њом су заједно са мајчиним млеком сви били задојени. Оно нас и сада може спасти. Има ли игде веће љубави од оне да неко положи свој живот за своје ближње? Видовдан је наше примењено Јеванђеље Христово. Преподобни Јустин каже: „То је Јеванђеље Светог Саве и Светог Кнеза-Није Србин ко само живи на Српској земљи. Живе и птице на њој, живе и волови. Србин је Србин по Истини и Правди Светосавској: Све за Христа, а Христа ни за шта! То је Јеванђеље Србиново. Ако то ми изгубимо изгубићемо убрзо и себе. Престаћемо да будемо народ“.
Велика је и силна била империја са којом су се Срби сукобили на Косову. Велике су силе које нас данас искушавају, а највеће су оне у нама и међу нама. Времена има још и сва искушења се могу пребродити. Треба се борити против узрока проблема а не против последице. Срби су отпали од Бога и то је једини узрок свих недаћа. Потребна нам је вера у Васкрлога Христа коју су имали Свети Мученици Косовски. Кад ту веру нађемо и кад се за њу изборимо можемо заједно са њима да кажемо: „Ако је Бог са нама коће против нас?“(Рим. 8, 31)!
протонамесник Бранко Чолић
