Лета Господњег 1175 – ог, на раскрсници великих друмова, ветрова и цивилизација, родио се дивни човек. У царску красоту оденут, у Живој Води окупан, у благодати Господњој дарован. Растко, син Немањин по роду и крви, Свети Сава, син Господњи по љубави и благодати.
Ходио је путем трновитим, богазом најстрмијом, а опет путем слатким и утртим, за Оним који је “Пут, Истина и Живот.” Сава, пастир добри, водио је малено стадо своје у Светлости и ка Светлости, којом обасјаше народ његов Павле – апостол дубокоречиви и Кирило и Методије – равноапостолни, огањ и сила вере словенске.
Свети Сава, апостол светлости, научио нас је шта сећање јесте и како да се сећамо. Увео нас је у живот и сећање Онога који нас познаје, који се вечно сећа и који нас помиње од вечности, у вечности и за вечност. И док људи умеју да забораве, сећање своје да прекрију копреном заборава, чак да престану да воле и љубе Бога и ближњег свога, сведочи нам Сава, богољубиви и човекољубиви, да сами себе, једни друге и сав живот свој предамо Господу и брату своме, да у Дан Свој, Господ каже – “Познајем вас”. Да нас се “сети у Царству Своме.”
Тако нам Сава, боговидац и образ анђелски, подари Хиландар, Цркве велике и малене, Литургију словесну у којој Христа душом и телом љубимо, радост и милост Царства Небеског. Дарова нам Сава, красноречиви, реч писану, перо и хартију, храстову клупу школску, мекану постељу болничку и топлину детету које без мајке и оца остаде.
Данас, када изнова откривамо ко смо и ко истина јесте, ево нам Саве, плавооког, који са камена милешевског тихује, а опет гласом громким сведочи, опомиње и заповеда: “Ову вам заповест дајем: да љубите брат брата, никакве немајући злобе међу собом… Јер ко брата свога не љуби, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко Бога љуби, и брата свога нека љуби.”
И заиста данас, шта нам више до љубави треба? У памет се и у срце, децо Савина и народе Божји, да ка светлости ходимо, у знању и врлини да стичемо, у милосрђу и покајању да сејемо, у љубави и радости да жањемо.
