Високопречасни и пречасни оци, уважени представници градских власти,
Преподобно монаштво, драга браћо и сестре,
БОГ СЕ ЈАВИ!
Преносећи вам благослове и поздраве нашег Преосвештеног Епископа г-дина Милутина, желим да и лично изразим почаствованост и радост што нас је Господ сабрао вечерас на овој Светосавској Академији. Обележавање 780-е годишњице од блажене кончине човека, који је уцртао и утро српском народу пречицу ка Царству Небеском, представља погодну прилику да у светлости његове светости сагледамо пређени пут и управимо своје даље кораке.
‘‘Најлепше српско дете’‘ започело је овоземаљски живот око 1174. године као принц Растислав или Растко Немањић, усмерило га ка небу у врту Пресвете Богородице као 17-огодишњи монах Сава, и крунисало га пресељењем у вечност 1235. као први српски архиепископ и светитељ Сава. Сваки Србин зна о њему понешто, али нико не зна све. Према речима Милоша Црњанског, ‘‘као што с династијом Немањића започиње историја средњевековне Србије, тако да је у народу постојала свест као да пре Немање државе и није било, тако и историја српске средњевековне просвећености почиње искључиво Светим Савом, као да је пре њега и није било’‘. А скоро да би се и могло тврдити да је тако… јер тек Савиним доласком ради измирења завађене браће на моштима мироточивог им оца Светог Симеона, након 20-огодишњег боравка на Светој Гори, почиње процват монаштва у Србији, чиме се полажу сигурни темељи за спровођење у дело Савине племените тежње да од Срба начини свети народ учећи их јеванђелском животу и описмењавајући их из богослужбених књига у манастирској атмосфери. Појавио се, дакле, велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености.
Далековид у циљевима, мудар у планирању и истрајан у извршавању, свештеноинок Сава се у програму за цркву и државу држао Спаситељевих речи: ‘‘Иштите најпре Царства Божјега и правде Његове’‘ (Мт. 6, 33). Световни и црквени поглавари су позвани да буду слуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу крајњег вечног циља, који је Царство Небеско по откривењу Христовом. Постизању тог циља Сава је желео да допринесе добро организованом, оснаженом и самосталном Српском Православном Црквом, чији је први архиепископ управо он и постао 1219. године. Богопросветљени ум Савин увек је знао шта је најпотребније да чини за Србе. Као пастир који је најпре сâм извршавао, па тек онда друге поучавао, архиепископ Сава је стекао поверење свог народа, те га је тај народ слушао, кајао се и поправљао. ‘‘Јер, људи су такви’‘, сведочи други наш светитељ епископ Николај Велимировић, ‘‘ако захтеваш од њих да буду мало бољи, они ће остати тамо где су, али ако ставиш пред њих савршен пример и захтеваш од њих да буду врло добри, они ће те више и радије послушати’‘. А Саву је слушао и његов старији брат Велики жупан Стефан, потоњи краљ Стефан Првовенчани, на послетку монах Симон. Два брата су имала јасну свест да је земља на којој борави српски народ од Бога дата и да се као таква мора сачувати. Православна геополитика светородне лозе Немањића је крстоносна: хоризонтална, као заснована на Богом датој држави, а вертикална, јер се у храмовима те државе сабира српски народ као Црква Божја и везује земљу с небом.
Чинити добро за народ, без обзира да ли то народ препознаје и признаје, било је основно начело свих Апостола и светитеља, па и Светог Саве. Српски народ је био свестан шта је све Сава учинио за њега, иако то није заслужио, зато су га волели и осећали да и он њих воли. Утолико више изненађује чињеница да се Сава молио Господу да га удостоји упокојења у туђој земљи. Господ слуша оне који Њега слушају и управљају свој живот по вољи Његовој, зато је и Савина молитва била услишена – упокојио се у Бугарској 1235. године, а његово нетљено тело пренето је наредне године у задужбину његовог синовца краља Владислава Манастир Милешеву. Отац се вратио својој деци, да им телом буде извор утехе и исцељења, а душом у Царству љубљеног му Христа да их заступа и моли се за њих.
Присуство тела Светог Саве крепило је српски народ током мрачног раздобља робовања под Турцима. Непокорни Срби непрестано су тежили да агарјански јарам збаце са свога врата, а завојевачи са Истока су сматрали да ће ђаурима задати завршни ударац отимајући им тело онога, чији су култ и поштовање у то доба били изузетно велики, чак и код неправославног живља. По наређењу Синан-паше тело Светог Саве би пренето на Врачар и спаљено 27. априла 1594. године. Али снови Османлија нису се остварили – пепео од спаљеног тела српског светитеља развејао је ветар по свим српским земљама, оплодио њиме срца Србадије и неизбрисиво га уткао у сâмо биће Савиних по вери и националности чеда.
На месту које је требало да буде симбол уништења српске духовности уздиже се данас величанствени сведок лепоте Светосавља. Ниједна се лепота не може упоредити с лепотом светости, јер само та лепота може душу очистити и уздићи, па се у срцима људи рађају поштовање и радост. Управо та осећања пуне груди свакога ко се у данашње време нађе испред или унутар Храма Светог Саве на Врачару. Овај храм има данас улогу коју је и сâм светитељ имао током овоземаљског живота – да обједини расуто, да просветли затамњено, да уздигне посрнуло и пало Српство. А шта за нас, савремене Србе, значи Свети Сава? Колико је он за нас и у нама жив? Колико следимо његове стопе, колико упорно, свесно и савесно ходимо путем на који нас је он упутио?
Пажљивим и непристрасним проучавањем живота Светог Саве и историјских околности епохе у којој је живео, изводи се закључак да су многе опасности, многа искушења, али и многе слабости нашег народа остали исти као пре осам векова. Да нисмо православни хришћани, да немамо духовно наслеђе које носимо у свом генетском коду од првих векова прелажења Словена у Хришћанство, вероватно бисмо, заједно са старогрчким историчарем Тукидидом, морали признати да се историја понавља, да ће ратова и невоља увек бити, јер је то својствено људској природи. Да!, да не знамо оно што знамо, да нисмо имали светитеље за просветитеље, свакако бисмо с незнабошцима и обезбоженим појединцима признали да је зло својствено нашем јестеству. Хвала Богу што није тако! Доказ за то је човек чији нас је спомен окупио вечерас овде. Он нам је и данас потребан, као што је и својевремено био, као путоказ и учитељ, и на просветитељском, и на црквеном, и на политичком, и државном и сваком другом плану појединачног и заједничког опстанка у времену за вечност. Како бисмо без Светог Саве препознали сами себе? Православна просвећеност његовог времена није тежила знању ради знања, већ ради познања истине, и то не истине као чињеничног стања, него Истине као Личности. ‘‘Ја сам Пут, Истина и Живот’‘. Свако знање и вештина, свака наука има само онолику вредност, колика је мера њеног доприноса духовном узрастању човека у меру раста Христовог.
У лику Светог Саве сажет је и одатле, као из средишта, зрачи дух обожене српске нације, а у делу милог нам светитеља налази се све оно што чини суштински и највиши израз Православља на српски начин, нама блиског под називом Светосавље. Иако утемељивач нашег националног идентитета, архиепископ српски Сава није свој патриотизам наметао, просто га је живео живећи јеванђељски. Космополита у савременом смислу, прожет духом православног екуменизма, он се осећао као код куће у свакој православној заједници сваке расе и језика.
‘‘Угледајте се на мене, као и ја на Христа’‘, поручује свима вернима Апостол народâ Павле. Иста би могла бити и порука Светог Саве нама, његовим потомцима. Своју љубав и поштовање према њему најбоље ћемо посведочити усвајајући као правило сопственог живота његове речи и дела. Имајући га у својим срцима, у породици, школи и политици, он ће бити наш савременик, а његово дело живо. Док смо на путу Светосавља, ми смо на путу спасења, и једино тако можемо изаћи као победници из свих искушења која су нас пратила у прошлости и увела у трећу хиљадугодишњицу Хришћанства. Угледајући се на Светог Саву будимо увек свесни да једино Господ наш Исус Христос нема алтернативу, јер ‘‘земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека’‘.
(Беседу изговорила мати Ирина, настојатељица манастира Грабовац, на Светосавској академији у Лајковцу, 24. јануара 2015. године).
