Православна Црква крај земаљског живота Пресвете Богородице назива Успењем, „речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спокојства и радости“(А. Шмеман). У слављењу овог празника не постоји ни један једини тренутак жалости, страха и туге због смрти оне која је „Мати Живота“. Смрт се овде назива „Бесмртно Успење! Бесмртна смрт!“(служба празника).
Међутим, ове речи „Бесмртно Успење! Бесмртна смрт!“, нису само пука игра речи или песничка слобода састављача њене службе. Оне говоре да је Пресвета Богородица била другачија од свих жена које су рођене и које ће се родити до краја света.
Бог стварајући свакога од нас, својим спасоносним Промислом је одредио циљ за сваког човека, Спасење. Пут којим ћемо доћи до њега је, сходно нашим даровима, различит за свакога и од само наше слободне воље зависи да ли ћемо прихватити тај пут и циљ који нам је Бог одредио. Бог је увек у историји човечанства налазио тачке ослонца или сасуде благодати, кроз које се остваривала свештена историја спасења човека и света. Тако треба схватити и појаву Пресвете Богородице, личности у којој је припрема човечанства за долазак Спаситеља достигла свој врхунац.
По православном учењу Бог је изабрао Пресвету Богородицу за мајку Сина Божијег као слободно дете Адамово, која је личном светошћу умртвила наслеђене слабости природе и није имала личног греха. Важно је нагласити да, иако је Бог био одредио Пресвету Богородицу да буде мајка Сина Божијег, ни једног јединог момента њена слобода није била доведена у питање, и тек после њеног одговора архангелу Гаврилу „Ево слушкиње Господње“ она бива осењена силом Духа Светог и рађа Господа Исуса Христа. Никаквог насиља овде није над човеком било и све је остварено у потпуној слободи Бога и човека.
Црква је Пресветој Богородици посветила многе празнике, и сваки има велики значај за сваког хришћанина, а суштину овог празника најбоље показује византијска икона Успења Пресвете Богородице. На њој Пресвета Богородица лежи упокојена на самртном одру окружена апостолима, а изнад ње је Христос који је на рукама држи, живу и сједињену у вечности с Богом. Из ове представе се јасно види да је ова смрт била „природна“ али истовремено и надприродна.
Пресвета Богородица је рођењем Богочовека Христа превазишла границе природе, а смрћу је потпала под законе те исте природе. Успењем се њена света душа одвојила од непорочног тела, и тело се предало законитом погребу. Погребење тела бива да би се оно што је од земље вратило земљи, да скине са себе трошност и пропадљивост, и да се преобрази у духовно тело бесмртности. Дакле, Пресвета Богородица је као и свако дете палог Адама умрла стварном смрћу, али је као Мати Новог Адама-Христа превазишла њене оквире. Она је прво душом а затим, након погреба, и телом прешла у вечни живот код свог Сина и Бога.
Пресвета Богородица је прва својом смрћу показала да смрт престаје да буде раздвајање, од тада смрт постаје сједињење. Њена смрт је прва почела да сија бесмртношћу, ту је смрт престала је да буде пораз и жалост и постала је победа и радост. Пресвета Борородица се у једној од молитава упућених њој назива „зором тајанственог дана“ а овим празником Црква показује да је тај дан „незалазног Царства“ почео да свиће.
Јереј Бранко Чолић
