Јеванђеље по Луки (8, 41-56) у двадесетчетвртој Недељи по Духовима, говори нам о два човекова највећа непријатеља – болести и смрти. Ма колико човек био силан у свом уму, знању, интелекту и технологији, човек нема у себи ни силе, нити енергије и моћи да победи смрт и смртну болест. Укротио је и мора и ветрове, досегао до других планета, раставио је и атом, али смрт, смрт је за човека неукротива, неухватљива и непобедива. И како рече о. Александар Шмеман, човеков живот је постао трка око гробне раке, у коју се на послетку, свако оклизне и упадне.
Али, гле, ево Господа, чија је потребна само једна реч и један додир, и смрт бива развејана и побеђена. Крвоточива жена и Јаир, старешина синагоге, вером својом призивају Господа. И прво што се питамо – каква је то вера и однос? Извиру ли из некаквог искуства или сазнања? Да! То је вера немоћног, очајног, пораженог и раслабљеног човека. Човека прожетог дубоким сазнањем да су болест и смрт непријатељи бића, живота, љубави, и да је човек нејак и немоћан пред тим страшним гротлом ада и смрти. И баш тада у том јаду и ужасу, ево човека, христоликог и боголиког, ево иконе Божје, која попут дива и титана израња и иступа из себе, предаје све своје Господу и вапије – Исцели ме, васкрсни ме! Исцели је, васкрсни је!
Отачка и савремена теолошка мисао је јевађелску епизоду и догађај васкрсења Јаирове кћери, окарактерисла као један од најдубљих проблема човековог живота и егзистенције – а то је смрт деце и најпотресније човекове трагедије – однос родитеља према смрти детета. Пазимо, Јаир није било ко, он је Јеврејин, старешина синагоге, свештеник по вери Авраама, Исака и Јакова. Колики је само његов очај, а колика тек вера, јер прилази Христу и вапије. И говори Господ: “Не плачите, није умрла него спава!” Ево предукуса васкрсења, ево сведока дивног Преображења на Тавору, апостола Петра, Јована и Јакова. Ево иконе Царства Божјег и васкрсења мртвих, ево евхаристијске истине, Цркве на делу. Ево потврде све наше вере и наде да Царство Божје јесте ту и доћи ће са Христовим Другим доласком.
Истина је да Господ није створио ни болест, ни смрт. Они су последица наше пале, смртне и пропадљиве природе. Оваплоћење Богочовека Христа, Његова смрт на Крсту и славно Васкрсење су исцељење те болесне природе, васкрсење и спасење свих и свега. То је нови живот и све ново. “Не бој се кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру.” То је мир новог света и живота, који ми Хришћани благовестимо две хиљаде година. То је мир вечног живота, освојеног вером и љубављу у Васкрског Христа – Победитеља смрти. То је мир исцељеног и вечно живог човека у заједници Оца, Сина и Светог Духа.
протонамесник Александар Вучај
