Ова Јеванћелска прича је прича свакога човека. Не постоји човек који никада није учинио неки грех, а да га тај грех није гонио даље да лута по „пустињи“ греха и да тоне све дубље и дубље, у живи песак из ког се сам тешко може извадити. Завист, мржња, пакост, егоизам…гоне човека по пустињи пуној песка лудих жеља које траже да се испуне, а задовољења никада не буде и жеђ остаје. Човек тако може да лута деценијама, а да празнину не попуни и жеђ ничим не утоли. Срце, тај једини орган спознаје, толико изгуби свој вид и моћ расуђивања да човек постане као онај из земље Гадаринске.
Страшна је прича, јер описује шта све човеку може да се деси када више он не руководи собом, када њиме овлада ђаво. Ђаво је оличење гордости, зависти, самољубља, пакости и свега другог што није од Бога, и неко би помислио да је њему лако са самим собом али није! Лакше му је да буде у човеку јер је човек много чистији од њега, лакше му је да буде и у свињама, само да не буде сам са собом. Иако га је Бог створио као доброг, он се својевољно одвојио од Њега и искварио ту своју Богом дану природу, и отуда зло нема своју природу и безлично постојање, већ је кварење оне природе коју је Бог створио. Иза сваког зла стоји ђаво и како рече Преподобни Јустин Ћелијски: „Страшна је самоћа без Бога. Њу има ђаво. Зато он хоће у тело човечије и животиње и твари, само не у пакао. Колико је страшан пакао и за њих.“. Тако и непокајан човек бежи од себе, у разне забаве и забораве само да се не сретне са собом, не може да поднесе оно што ће видети.
Утешна је прича јер показује да ни једна сила, ни један ђаво није јачи од Господа Христа и да је човек најсрећнији када је са Богом и Бог са њим. Нема силе, нема искушења, нема болести… а да уз Божију помоћ човек то не може да превазиђе, али само ако искрено верује и чини дела вере. Од Христа треба тражити помоћ и Он ће помоћи, Христос је ту у Цркви, а „Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроза све векове и кроз сву вечност“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Само у Цркви човек може седети „одевен и присебан код ногу Исусових“(Лк. 8, 35).
протонамесник Бранко Чолић
