Централни догађај живота Цркве је Васкрсење Господа Исуса Христа. Крсном смрћу и тридневним Васкрсењем, Христос је победио смрт и по вољи Оца, а у Духу Светом, у простору и времену, учинио је присутним Царство Божје. Васкрсли Христос и Црква, као Тело Његово, је земља живих у којој је смрт побеђена, у којој славећи Светотројичну Љубав и уснули “чекају васкрсење мртвих и живот будућег века.”
Благовест Христовог Васкрсења је пораз смрти, те из тог разлога а од самог почетка, Црква не дели живе и мртве, већ их све сједињује и возглављује у Христу кроз Литургију. Помињање имена је нераскидив део литургијског искуства Цркве, али и посвећивање упокојенима одређених дана у години. Задушнице су литургијско и молитвено сећање на све упокојене Хришћане. Кроз символику у употребу дарова природе (пшенице, вина, хлеба, меда, свећа и цвећа), наглашава се благовест Васкрсења и окус сладости Царства Божјег и то свих без разлике.
Пастирска улога Цркве, опомиње Хришћане да себе и своје ближње, ослободе лоше и погубне праксе упражњавања најразличитијих паганских и нехришћанских обичаја, који су се током историје, из различитих разлога, уметнули у ткиво православног култа мртвих. Храном хранимо ближње који су гладни, а не наше мртве који то нису. Не ружимо гробља која су од памтивека света места, а према својим уснулима опходимо се како доликује Хришћанима. Само на тај начин сведочимо свету да мртви нису у тами Ада, већ су уснули у Светлости Васкрслог Христа и да их Он држећи за руке изводи у вечни живот, како то лепо учи православна иконографија. Не одвраћајмо своје лице од Светлости и не држимо своје мртве у Аду!
Богодолично сећајући се упокојених, ми славимо Васкрсење нашег Спаситеља, а себе сведочимо свету као Народ Божји, људе вере, наде и љубави.
протонамесник Александар Вучај
