Велика субота је час у коме Син Божији сам улази у смрт и окуша смрт. Овај час Свети Оци Цркве описују као двобој између Христа и смрти, Христа и сатане. Онај који умире на Крсту има Живот у Самом Себи, Oн је Живот, Живот који му нико не може одузети. Јер он јесте Живот и Источник свеколиког Живота. Јеванђеље сведочи: “У њему беше Живот и Живот беше светлост људима” (Јн.1,4). Човек Исус умире, али тај човек јесте Син Божији – Богочовек. Он стварно може да умре, али у њему je сам Бог који јесте Живот и као светлост улази у таму смрти. Живот улази у царство смрти, Божанска светлост засијава у стравичној тмини. Та светлост обасјава све који су у тој тами, то је сусрет Живота са смрћу свих. Ад дрхти и он је уништен, Субота – дан Седми остварује свеколику историју спасења чији је последњи чин победа Христова над смрћу и силама зла. После Суботе, наступа Први Дан нове твари, новог Живота који је рођен из гроба.
Данас, сва твар тихује, мирује и исчекује ту величанствену и дивну победу Живота, Васкрсења Христовог које руши врата адова и светлост Живота дарује свету. Овај дан је стварна слика нашег људског Живота и постојања. Ми верујемо у Васкрсење, јер је Христос Васкрсао из мртвих, Он нам јемчи живот, Он је залог нашег спасења. Ми исчекујемо Христов Други Долазак и Васкрсење свеколике творевине. Ми знамо и верујемо да је Христовом смрћу уништен “жалац смрти”, и да смрт више није безнадежни крај и распад свега, нити коначни растанак. Од Васкрслога Христа, од Његовога Живота који је засијао из гроба, ми се све време “испуњавамо бесконачним животом Његовим и наслађујемо се непотрошивом храном Његовом”. У Животу Цркве, у Светим Тајнама, у општењу љубави, у заједничењу Духа Светога, ми се већ причешћујемо Животом вечним и созерцавамо радост Царства Божијег. Ми живимо тим предокушањем Царства Васкрсења.
Крштени у Христову смрт ми већ учествујемо у Његовоме Животу који је засијао из Гроба. Примамо Његово Тело и Његову Крв, који су храна бесмртности. У себи већ имамо залог предзбивања вечнога Живота. Сав наш хришћански живот стоји под судом овог чина приопштавања Животу “Новога Еона” – Царства, а ипак ми смо још увек овде и смрт је наш неизбежни удео. Предстоји нам да умремо и да прихватимо смрт, то јест рођење кроз смрт “у Царство будућег века.”
Јереј Александар Вучај
