“И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој” (Јн. 20,28).
Црква у прву Недељу по Васкрсењу Господа Исуса Христа, слави догађај и сусрет апостола са Васкрслим Господом. Амбијент овог сусрета је литургијски јер се збива “док су врата била затворена” (Јн.20,19 и 20,26) и Духовски, јер Христос ученицима раздаје Духа Светог. То је догађај већ присутног Царства Божјег и преображене стварности јер Христос у васкрслом телу објављује и сведочи Васкрсење.
Апостол Тома, иако апостол и ученик, изражава сумњу и неверовање у овај сусрет речима: “Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати” ( Јн.20,25). Ово је јеванђелска реч, која сведочи и предсказује, да безмало два миленијума од Васкрсења, непрестано слушамо Томине речи кроз уста људи који логиком разума и чула, научних хипотеза и закона, покушавају да “схвате и увере се” да је Христос Васкрсао. Томина сумња је израз и одговор палог и смртног човека, затвореног у оквире пропадљивог света, унутар кога владају законитости логике која извире из такође несавршеног и варљивог разума. Црква нас учи да вера почива на логици срца и васпостављања односа љубави, која своје уобличење има у разуму. Све људске силе – тело, душа, ум и разум, своје назначење и смисао налазе у Духу јер Њиме исповедамо веру у Христа као Богoчовека и Његово Васкрсење, а самим тим и сопствено.
Достигнућа науке и високе технологије, са једне стране, у човеку развијају његов природни нагон и жеђ да продре и “сазна” тајну живота и природе, а са друге, хране његову незаситу гордост и самољубље, као “најмоћнијег” створења света – “малог бога.” Време у коме живимо је доба “Томине сумње” и жеље да све и свакога подвргнемо анализи свог “обоготвореног” разума и чула. Ипак, апостол Тома пред Васкрслим Христом, узвикује и исповеда: “Господ мој и Бог мој!” (Јн.20,28). Он постаје сведок Христове победе над смрћу, преображене стварности и “свега новог” – Царства Божјег, које наступа и већ је ту.
Васкрс и свака недељна Евхаристија јесу наше сведочење Христове “силне и непролазне” победе, нашег непрестаног исповедања Томине вере, а не сумње. Вером, надом и љубављу славимо победу Христову над адом и смрћу, а словесном (логосном, разумном) службом сведочимо Бога који је умро и Васкрсао за “живот света.” На тај начин, у Цркви, кроз Христа а у Духу Светом, васпостављамо целовитост свога бића и пуноћу живота, унутар кога све наше животне силе постају причасници Васкрсења Христовог и “свакога тела.” Тиме нас наша вера и љубав чине блаженима, јер Господ каза апостолу Томи: “Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше” (Јн. 20,29).
Јереј Александар Вучај
