Нема дана током године а да га Црква није посветила неком од људи који су постигли светост. Светитељи и светост често се сматрају нечим што је везано за нека давна времена, када су на земљи живели неки надљуди који су били без икакве мане, створења не од овог света, без немоћи, страха и свега оног што одликује човека, а уз све то и времена су била боља када је све било поштеније и чистије. Међутим, ако се само мало загребе по историји Цркве и погледа у зборнике канона може се видети да је човек одувек био и остаје човек, слаб и немоћан да сам победи себе, своје афекте и искушења која му доноси живот. Да није тако, зар би Црква донела толики број одредби (канона) који санкционишу разне негативне појаве међу хришћанима. А опет многе је Бог прославио светошћу. Да би се добио прави одговор питање се мора поставити на прави начин и оно може да гласи: Ко је извор светости, где се светост постиже и шта је њен циљ?
Одговор на ово питање се већ миленијумима добија на свакој Светој Литургији онога тренутка када свештенослужитељ изговара возглас: „Светиње светима“ а сав народ Божији одговара: „Један је свет, један Господ Исус Христос…“. Овим речима се исповеда да су сви позвани да буду свети и да то могу постићи само ако уђу у најприснију заједницу са Богом кроз Евхаристију. Дакле речи „Светиње светима“ не упућују на светост одређених чланова Цркве већ првенствено на Христа који је извор светости. Зато и најсветији када би стали наспрам Њега понаособ били би грешни, међутим, уједињени с Њим постају свети.
За светост је потребан Христос али и онај други који је ту поред нас коме се може пружити она жртвена љубав због које је Он страдао за нас. Колико човек напора улаже да постане свет, односно да живи, мисли и дела као Христос, толико га Он чини сасудом своје благодати усељавајући се у њега. Бог свете прославаља не због њих самих, већ због оних којима је потребно укрепљење и помоћ да и они постану свети. Места ходочашћа, нетрулежне мошти светих и чуда која надилазе законе природе показатељи су да је могуће постати свет и да се вреди одрицати свега што тренутно причињава задовољство али одвлачи од Вечности.
Извор светости је Христос, светости нема мимо заједнице љубави-Цркве, а циљ свега је Вечност у Царству Божијем.
