“…И сакрише се, и Адам и жена његова, од Лица Господа Бога усред дрвета врта. И позва Господ Бог Адама, и рече самом Адаму: Где си?” (Пост. 3,8-9)
Човека, одвојеног од Бога, обузима и преостаје му, нагота и стид своје људске природе и постојања. Бежећи у тмину самољубља и гордости, одвраћа своје лице од Светлости и Онога који је Живот. Пали и грешни човек се скрива, стиди Бога и себе, а опет безумно хрли у суноврат своје грехом огољене и повређене сујете и самољубивости. А Господ, Љубав и Живот, непрестано га тражи, призивајући га, по својој доброти и милости очинске љубави, у радост Царства Божјег, у сладост вечног живота.
Никада пре се човек није толико скривао од Бога, бежао у грех, преступ, у мрак и гротло сопственог уништења. Никада пре, човек није толико сатирао свет и творевину. Рушио сопствени дом, а Божји свет. И после толико ратова, тих космичких трагедија, човек је гладан смрти и жедан туђе крви, охол и незасит. Никада пре, нису постојале цивилизације, које су толико величале људску и личну слободу, а човек презире, руга се свом достојанству и телу, понижава га и тргује њиме. И даље се човек скрива од Љубави, а негде дубоко у себи, жали за изгубљеним рајским ликом и чезне за божанском приликом.
Из сваке Литургије, из сваке Цркве, сваког звона и амвона, пита Господ Бог: “Адаме где си?” Благовест Васкрсења Христовог, Духом Светим пребива у свету и дата је сваком човеку, да покајањем и изласком из таме греха, прекрије своју наготу рухом царског достојанства и изађе пред Лице Божје, не као роб греха и смрти већ као Човек, од Бога усиновљен, “истином ослобођен,” подобијем Божјим дарован. Само је такав Човек “со земљи, светлост свету,” исцељени Адам, Духом Светим напојен. Не скривајмо се од Бога већ у Цркви нађимо Врт Божји, нови Рај, Светотројично Царство у које нас Господ зове.
