Благословом Епископа Исихија, Служба за поклоничка путовања Епархије ваљевске, организовала је поклоничко путовање из Обреновца ка светињама Косова и Метохије, у периоду од 24. до 26. маја 2024. године.
На овом путовању група је бројала преко 40 поклоника из Обреновца и околине, а многима је ово био први сусрет са Косовом и Метохијом, као и задужбинама Немањића које су опстале као симбол српског трајања на овим просторима, упркос времену и разарањима. Прво одредиште био је манастир Бањска, задужбина Светог краља Милутина, који је саграђен почетком 14. века, где су поклоници присуствовали јутарњој служби. Након богослужења провели су пријатно време у разговору са братијом манастира, упознајући се са историјом и духовним животом ове светиње.
Путовање је настављено посетом манастиру Девич, затим Пећкој Патријаршији из 13. века која је седиште српских архиепископа и патријараха, а где се налази чудотворна икона Мајке Божије- Пећка Красница, коју је, по предању, насликао Свети јеванђелист Лука 48. године, а на дар ју је добио Свети Сава. Уследила је посета манастиру Високи Дечани из 14. века где смо се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског, чија је ово и задужбина. Високи Дечани су све присутне очарали својом лепотом архитектуре и фрескописа.
Суботу на недељу, поклоници су провели ноћ у Великој Хочи у посети и љубазном гостопримству породице из винарије Петровић, где су се могли упознати са тешким животом у овој српској енклави, али и иначе свих Срба који су остали на својим огњиштима на Косову и Метохији. Посета царском граду Призрену у недељу ујутру започела је литургијским сабрањем у манастиру Светих Архангела, задужбине цара Душана. Гостољубље игумана Михајла и његове братије настављено је и након Литургије трпезом љубави, где су присутни уживали слушајући песме о Косову и Метохији. Верници су након тога посетили призренску Богословију и цркву Богородице Љевишке, које су спаљене током Мартовског погрома 2004. године. За крај путовања остао је обилазак Грачанице, једног од најлепших споменика српске средњевековне уметности и фрескописа.
Упознајући се са манастирима и црквама на Косову и Метохији, поклоници су могли само донекле сагледати непресушну ризницу ове свете Земље.
Од тренутка када су први пут закорачили на тло Косова и Метохије, сви су се сложили да су осетили неописив унутрашњи и духовни мир који је растао и бивао све дубљи са сваком новом посетом нашим светињама. У исто време, пробудило се у свима једно потпуно ново осећање према Косову и Метохији. Овај одлазак је заправо било враћање нашем духовном идентитету, јер како је говорио један наш Архијереј: „Косово треба да задобијемо у срцима нашим“.
