Поред многобројних песама насталих да прослављају дан који је посвећен Светом Сави, песма „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!“ најбоље је прихваћена од свих других и она се од 1890. године или можда коју годину раније почиње певати као – Химна Светом Сави, којом су се отварале свечане Светосавске академије. Исто тако је и певана и као паралитургијска песма на богослужењу уместо „причасног“.
Првобитни текст ове песме, док је она била само пригодна, свечана, али не још и званична химна, написан је на рускословенском језику и током 19. века претрпео је значајне промене. Данас нам је познато да је ова химна имала неколико редакција.
Прве писане податке о њој налазимо из 1832. године од стране параеклесијарха манастира Кувеждин (Срем), монаха Силвестра Вучковића који је ову песму донео у Хиландар. Због својих изузетних музичких способности претпоставља се да је приликом боравка у Хиландару ову песму преписао како би братство манастира могло да је пева на сам дан светитеља. Поједини истраживачи сматрају да је за настанак песме могао бити манастир Кувеждин почетком 19. века, од стране ученог монаха, иако има и оних који сматрају да је настанак ове песме 18. век. Тих година 19. века она носи назив „Песн Светитељу Сави и архиепископу сербскоме“. Но, треба истаћи да је тих година она била искључиво намењена певању у манастирској трпезарији и то при празничној, храмовној трпези, где је била допуштена већа слобода.
Према сведочанству књижевника Јована Ђорђевића први који је препевао црквенословенски текст Светосавске химне на српски језик био је истакнути прота Павле Стаматовић из Сегедина. Према његовом сећању још као ђак те школе наводи да је ову песму на дан Светог Саве певао под руководством Стаматовића. Према једном допису из Сегедина објављеном у „Магазину за художество, књижество и моду“ из 1839. године наводи се да је тог дана Просветитељ и патрон народа српског торжествено прослављен. Поменути допис такође наводи и значајну чињеницу да је тога дана уместо причасног на Литургији отпевана песма Светом Сави, што је изазвало велико одушевљење присутног народа. Истог дана напомиње се да је песма на сто страница преписана и разнесена у околна места. Готово да није било куће у којој се она није певала тих дана.
Следећа верзија ове песме јесте из 1859. године, настала у Бечу, у дому породице Ристић, на дан Светог Саве, као њихове крсне славе. Занимљиво је и то да је међу присутнима био Корнелије Станковић, који је одмах после тога записао мелодију Светог Саве, уз помоћ једног омладинца Александра Сандића.
Александар је скратио црквенословенски текст Светосавске химне, са осам на шест строфа, имаући за циљ да текст „посрби“ за разлику од свог претходника Стаматовића који је био више за то да да приближно дослован превод црквенословеске верзије.
Истакнути црквени историчар Радослав Грујић наводи да у другој половини 19. века представници цркве нису могли да се измире са чињеницом да се Химна Светом Сави пева на српском језику иако је он однео победу над књижевним – славеносрпским језиком. Они су захтевали да се она у цркви пева на црквеном језику као и друге црквене песме. С тога ова верзија будуће химне имала је само четири строфе и ово дело преписује се свештенику, катихети Димитрију Поповићу. Истакнути прота прихватио је само четири строфе у којима се помиње Свети Сава, желећи да је прилагоди новим условима, то јест да га певају богослови, свештеници, духовна и световна деца.
Деведесетих година 19. века јавља се претпоследња верзија песма о Светом Сави која у тим годинама постаје и Химна Светом Сави. Претпоставља се да се то десило веома спонтано и данас не постоји неки званични писани документ о њеном проглашењу. Ова верзија се може назвати и претечом данашње верзије са којом стоји у тесној вези, која се наводи из године у годину после Другог светског рата. Ова верзија први пут се помиње код Михаила Протића и Станоја Николића који у својим збиркама за децу основних школа и гимназија под бројевима три и девет доносе текст и мелодију химне о Светом Сави. Да ли су они заиста редактори ове верзије или је то дело неког анонимног писца данас је непознато.
Текст званичне верзије Химне Светом Сави, које је прихватила Српска Православна црква врло често се наводи у многим црквеним књигама, а редовно у црквеном календару. О данашњем тексту химне готово да немамо неких података. Име редактора не знамо, а оно једино што можемо да претпоставимо да је текст обликован као такав непосредно после Другог Светског рата.
На основу до сада реченог оно што можемо закључити јесте да је Химна Светом Сави „најстарија српска химна“, као и да нам је име аутора непознато. Стоматовићева верзија песме је прва која се певала на литургијском прослављању Светог Саве 1839. године као српски препев. Првобитан текст на црквенословенском језику, певан је давно пре 1839. године.
Вероучитељ Стефан Брековић
