“Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 15–16).”
Како разумети ове речи из књиге Откровења св. Јована Богослова, ученика-миљеника Христовог.
Бог зна наша дела. То је јасно.
Али, ово “студен”, “врућ” и “млак”, како то схватити. И то да ће Бог “млаке” пљунути из “уста Својих”?
Наш народ, за оне који никад немају свој став, своје мишљење, или га имају, али не показуји скоро никад, каже да они “нит’ смрде, нит’ миришу”.
Можда би ово “млаки” могло да се односи на такве људе.
“Хладни” и “врући”, могли би бити, у сваком случају, храбри људи који се не устручавају да слободно мисле и делају.
Они не морају нужно мислити и радити исправно, али су искрени и ревносни у томе што раде.
А, ако су још и чистог срца, колико год грешили, стићи ће до познања Истине.
Сетимо се неких примера “студених” и “врућих”, великих покајника Цркве Христове, попут апостола Павла, св. Марије Магдалине, св. Марије Египћанке итд.
Њих Бог није “избљувао” из “уста Својих”.
Како тумачити ово “избљувати из уста Својих”?
Верни Христови, који живе црквеним животом, знају да се ми хранимо Телом и Крвљу Исуса Христа на свакој Литургији.
Христос каже:“Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у Мени борави и ја у њему”.
Дакле, ако ми Бога користимо као Храну, и ми постајемо “Божији залогаји”, тј. постајемо Једно са Богом.
Када на крају историје Бог васкрне творевину и буде “све у свему”, они праведни и покајани грешници, дакле “врући” и “хладни”, биће са Богом, а они који су одбијали Љубав Божију, игнорисали је, неће је тад препознати, и остаће сами својом вољом ван јединства са Богом.
Можда су то они “млаки” који ће бити “избљувани”.
И ми у Цркви смо данас “млаки”. Зашто?
Поред разних страхова који владају човеком, верници имаји један посебан страх-страх да нешто не погреше.
Такав један страх када овлада људима, паралише их, кочи, успорава…
Тада људи постају пасивни. Шта се крије иза таквог страха? Гордост!
Нећу ЈА да погрешим! И онда заиста грешимо, јер ништа не чинимо, уместо грешке чинимо грех, јер “закопавамо таланте”.
На тај начин постајемо “викенд хришћани”.
Право на грешку није ништа друго него позив да деламо, да наша љубав буде делатна, да пробамо да учинимо нешто стваралачки, па макар погрешили.
Кад увидимо грешку, лакше ћемо је исправити.
Када је не видимо, нема ни исправке, нема ни покајања.
Грешимо, јер не видимо грешку, а не видимо је, јер не деламо, а не деламо, јер мислимо да немамо право на грешку.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
